Kolone iza vojske

KORISTEĆI proređenost policijskih jedinica, u zaleđini oružanih sukoba, srpske lopuže, najčešće u uniformama rezervnog sastava milicije i vojske, kidisale su na napuštene šiptarske kuće i stanove. Pljačkali su belu tehniku i druge vrednije stvari, a potom su pojedine kuće popalili, a stanove demolirali.
Pojedini Srbi, samovoljno i neodgovorno katkad su presretali na ulicama Šiptare i nepristojno im dobacivali. Provaljivalo se u šiptarske prodavnice i radionice i krala razna roba, od koje je deo završavao na pijacama izvan Pokrajine. Pljačke nisu bile pošteđene ni društvene prodavnice, posebno prehrambene, obuće i odeće i bele tehnike. Zabeležena su i dva silovanja Šiptarki, ali su njihovi počinitelji kasnije stradali, jedan je poginuo u pljački, drugog su šiptarski teroristi ubili na kućnim vratima.
Čulo se i za ubistva šiptarskih civila. Gnusan zločin dogodio se u Podujevu, marta 1999. godine, kada je ubijeno devetnaestoro dece i žena iz porodice braće Safeta i Seljatina Bogujevcija, te porodice Lugoli i Durići. Bezobziran zločin nad civilima dogodio se i u Suvoj Reci i tom prilikom ubijena je šesnaestočlana porodica Veselja Beriše i osmočlana porodica Murata Suke. Pretpostavlja se da su ove zločine počinili pripadnici takozvanih paravojnih formacija.
PROFESOR Univerziteta u Prištini Fatimi Agani, jedan od najbližih saradnika Ibrahima Rugove, izveden je iz voza koji se kretao prema Skoplju, a potom ubijen! Ne zna se ko je počinio zločin.
Pod nejasnim okolnostima likvidiran je u vreme bombardovanja i poznati advokat Bajram Keljmendi sa dvojicom sinova. Pričalo se da je Keljmendija streljala srpska policija, drugi su govorili da je u pitanju osveta Šiptara, njegovih klijenata iz vremena suđenja separatističkim grupama, od kojih je Keljmendi debelo naplaćivao odbranu, ali i da je zločin počinila mešovita srpsko-šiptarska lopovska družina, zbog navodno velikog iznosa gotovine koju su Keljmendijevi posedovali. Šiptarski kriminalci su navodno "tipovali" poznatog advokata, a srpski kriminalci su odradili ostali deo posla. Keljmendi i njegovi sinovi sahranjeni su pod obeležjima Albanije i OVK.
Srpska policija nije to posmatrala skrštenih ruku, već je privodila i hapsila dostupne joj počinioce tih nedela. Samo u Prištini policija je podnela prekršajne i krivične prijave protiv više od 300 Srba. Povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije, ali i svih pravosudnih institucija, najveći broj nevaljalaca izbegao je zaslužene kazne.
I pojedini šiptarski lopovi pljačkali su kuće i stanove svojih sunarodnika, neki su te "podvige" činili udruženi sa srpskim lupežima.

Mora se priznati da je bilo pojava srpskog nacionalizma, koji se ispoljavao u obliku verbalnih pretnji i poziva na osvetu, poistovećivanja čitave narodnosti sa zločincima, zahteva za ukidanje stečenih prava i slično.
POJEDINI srpski policajci ponekad su "trenirali strogoću" i na nevinim ljudima. Bilo je slučajeva da su pojedini Šiptari, bez ozbiljnih povoda privođeni na "razgovore", hapšeni i prekršajno kažnjavani.
Prilikom kontrole pijaca, na kojima se krčmila droga, preprodavale su se devize, švercovane cigarete i druga krijumčarena roba, događalo se da oduzete devize završe u džepovima policajaca, a šverceri dobiju pokoji pendrek kao nadoknadu, koliko da ćute. Bilo je i onih "sitnih brukanja" i za sitnan novac da bi se "zažmurilo na jedno oko" ili, kada je dobit bila veća "žmurilo se na oba oka".
Neznatnom broju Šiptara poništena su rešenja o dodeli stanova, koji su bili u toku izgradnje, zbog poznatog bojkota radnih obaveza. Rešenja za te stanove dobili su Srbi, a da prethodno nisu povučena prva, niti je rečeno da je jednom već bila izvršena raspodela tih stanova. I jedni i drugi našli su se u neugodnoj situaciji, s prevagom na štetu Šiptara.
Dolazak Srba na čelne funkicije u privrednim, kulturnim, zdravstvenim i drugim ustanovama, kao i na najodgovornijim funkcijama u opštinskim i pokrajinskim organima, u policiji i pravosuđu uopšte, i slično, nije bio u mnogim slučajevima u skladu sa neophodnim kriterijumima.
Posebno se nisu poštovali školska sprema i iskustvo. Stručnost je bila sporedna za veći deo novopečenih kadrova, a pojedinci su shvatali da je najjače zanimanje biti Srbin. Takvi pojedinci su "kaljali obraz" i onoj većini poštenih i čestitih funkcionera i rukovodilaca, koji su se i ponašali i radili u skladu s ustavnim, etičkim i moralnim zakonitostima duboko ugrađenim u nacionalno biće srpskog naroda. Ali, eto, nisu svi bili takvi.
DAVNO je rekao onaj italijanski filozof: "Kada na vlast dođu nevaljalci i neznalice, tada čast i ostale ljudske vrline gube svaku cenu, jar prvi to ne vole, a drugi ne razumeju."
Kako su ti pojedinci shvatili svoje funkcije u vreme "srpske vlasti" govori i činjenica da su izvestan broj Šiptara smenili s rukovodećih mesta, mada oni to nisu zasluživali, tim pre što su ostali na svojim mestima u vreme poznatog bojkota radnih obaveza.


Oduševljenje zbog dolaska Rusa - potisle su u drugi plan nepregledne kolone vojske i policije koje su se iz pravca Prizrena, Uroševca i Peći slivale u Prištinu, a potom nastavljale put prema Nišu i Beogradu. Srbi su zabrinuti, jer se još prisećaju Knina i Srpske Krajine. Bio sam ubeđen do neće biti tako, ali su me događaji demantovali. Ispred zgrada u komšiluku tovarili su se kamioni i šleperi. Sve su to porodice vojnih lica i policajaca. Mnogo je i civila. Kamioni su gotovo zagušili izlaz na nadvožnjak preko kojeg vodi put prema Kosovskoj Mitrovici i Podujevu.
Nepregledne kolone kamiona, traktora, motokultivatora i luksuznih automobila pristižu iz pravca Prizrena i Kline. Vozila su pretrpana ljudima, a za volanima ima i dece. Neki su na zapregama ili su ih zakačili za traktorske prikolice. Unezvereni i pobledeli ljudi, žene i deca, oskudno su obučeni i sa osrednjim zavežljajima. Većinom su to srpske porodice iz suvorečke opštine, Štimlja i okoline. Nesrećni ljudi, bez zastajkivanja pričaju da su doživeli pravu klanicu. Šiptarske bande su istog časa kidisale na nezaštićeni srpski narod. Mnogi su odvedeni bez traga, a mnogo ih je zauvek ostalo na kosovskoj zemlji.
Teroristi su opljačkali i spalili sve srpske kuće, uzgred pričaju seljaci iz suvorečkih sela. Kažu da je mnogo mrtvih i ranjenih i da je prava sreća da je iko preživeo. Spasla ih je grabežljivost šiptarskih terorista OVK, koji su se takmičili ko će više opljačkati i spaliti - pa su se oko plena zabavili i tako su mnogi Srbi izmakli njihovim kamama.
Šiptarske bande, koje su se samo bile pritajile u Prištini, ponovo su izašle iz svojih rupa i seju smrt. Osokoljeni su povlačenjem srpske vojske i policije, pa oni ostaju jedini gospodari u gradu. Strašna vest je brzo prostrujala i uznemirila sve Srbe. U naselju Vranjevo, na izlasku iz grada prema Podujevu teroristi su zarobili dvanaest vojnika i dva oficira. Bez traga je nestao i mladi Branko Marković, posle povratka iz predgrađa Prištine, gde je ekipa TV Prištine koju je on vozio, snimala povlačenje srpske vojske. Istovetne vesti stižu iz čitavog Kosova i Metohije.



TONE BOMBI
TOKOM sukoba na kopnu, avioni NATO alijanse svakodnevno su i uporno bombardovali položaje srpske vojske, osobito na karauli "Košare" kada su neprijateljske i terorističke šiptarske jedinice uspele da prođu i naprave tzv. klin u našoj teritoriji. Bili su neophodni velika hrabrost i samopožrtvovanje, a napose veliki osećaj rodoljublja, da se desetkovane tuđe vojske i domaći teroristi isteraju i vrate tamo odakle su došli.
Bombe i bombe… Tone bombi su bačene na položaje vojnih jedinica (SRJ), od kojih su, od početka sukoba, hrabro položili svoje živote 351 mladi vojnik i oficir i 230 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Verovatno je broj poginulih i nestalih veći, ali je povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije, uskraćena mogućnost potpunog istraživanja.


KNjIGA "Oteta zemlja" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita", sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, i pojaviće se u knjižarama krajem septembra, po ceni od 400 dinara.

(Nastaviće se)