Teror pod zaštitom

UBISTVA su svakodnevna pojava, otimanja ljudi takođe, pljačkama i paljenjima kuća i stanova nema broja. I nema ko da broji. Pale se knjige, ruše spomenici, dok kolone uplašenih Srba grabe prema slobodi. U gradu u kojem je živelo 40.000 Srba, preostalo je svega dve-tri stotine, koliko da šiptarski teroristi ne budu imali previše posla.
Naoružani teroristi OVK, a posebno takozvana vojna policija, u crnim uniformama, vrši racije, poput onih iz vremena progona Jevreja, hapse i odvode, ali i ubijaju Srbe u njihovim stanovima. Siluju i osamdesetogodišnje starice, pljačkaju ih i dave u kadama. Već prvog dana od povratka terorističkih bandi, pod zaštitom i Kfora, isterani su Srbi sa svih radnih mesta. Posle nasilnog odvođenja u nepoznatom pravcu - poznatog hirurga i univerzitetskog profesora Andrije Tomanovića, svi lekari i medicinsko osoblje srpske nacionalnosti napustili su Klinički centar u Prištini.
Isto se dogodilo i sa srpskim profesorima na Univerzitetu, nakon ubistva trojice Srba na Ekonomskom fakultetu, profesora Milenka Lekovića, Miodraga Mladenovića i Jovice Stamenkovića. Krajem juna, osim retkih pojedinaca, svi su profesori napustili Prištinu. Srpska sela u okolini Prištine i Kosova Polja - Čaglavica, Gračanica, Laplje Selo, Preoce, Ugljare, Batuse, izuzetno se drže i niko ne napušta svoja iskonska ognjišta. Kosovo Polje, Lipljan i Obilić, u početku su odolevali napadima šiptarskih terorista, ali se postepeno prazne, izloženi zločinima bezobzirnih šiptarskih bandi.
Na površinskom kopu Belaćevac nestalo je više radnika, a u selima kod Obilića, Crkvenoj Vodici i Prilužju manji broj Srba je napustio svoje domove. Prilužje je organizovalo nastavu na srpskom jeziku u osnovnim i srednjim školama, a u selu su našli utočište mnogi prognanici iz Obilića i okoline. Kosovsko pomoravlje, osim nekoliko sela kod Gnjilana i Kosovske Kamenice, ispražnjeno je od Srba i prepušteno na milost i nemilost uniformisanim bandama OVK. Sam grad Gnjilane, koji je imao gotovo 12.000 Srba, gotovo je etnički čist.

DELEGACIJA Srba koju je predvodio vladika Artemije, a u kojoj su bili Momčilo Trajković i Aco Rakočević, potpisala je u Prištini (2. jula) dogovor sa šiptarskim predstavnicima, koje je zastupao Hašim Tači, posredstvom Bernarda Kušnera, dogovor koji je podrazumevao prekid nasilja i vladavinu mira. Samo nekoliko sati posle toga, potpuno su polomljeni i uklonjeni spomenici Vuku i Njegošu i nastavljena hajka na preostale Srbe.
Međunarodna zajednica se napreže da zločine nad Srbima prikaže kao spontane reakcije revoltiranih Šiptara, a bilo je jasno da je to organizovani genocid nad Srbima, u prisustvu međunarodne zajednice. Neizbežan je utisak da se međunarodne snage i ne trude previše da spreče nasilje, osim ako su one neposredno ugrožene, a i ne pokušavaju da tragaju za počiniocima. Zločini se događaju ispred njihovih očiju a da nikada nije priveden makar jedan zločinac. Prema neometanim prelascima preko granica Albanije i Makedonije, može se zaključiti da Kfor nije uspostavio kontrolu na granicama. I otuda ulaze bande čiji je osnovni cilj pljačka, a jedino su u prilici da otimaju od malobrojnih preostalih Srba, koje prethodno ubijaju.
Kolone unesrećenih Srba neprestano taljigaju prema slobodi, dok im šiptarski teroristi pale kuće i zatiru tragove.

Uzaludan je apel Zorana Anđelkovića i generala Džonatana Bejlija preostalim Srbima u Prištini, Uroševcu, Štrpcu, Prizrenu, Orahovcu, Đakovici i Peći, gde su razgovarali sa srpskim stanovništvom, da ne napuštaju svoje kuće. General Bejli im je garantovao bezbednost. Jačim "argumentima su ih ubeđivali" naoružani šiptarski teroristi da ipak napuste svoje domove.
I Seržo de Melo, šef Civilne misije UN, apeluje na Srbe da ne napuštaju svoja ognjišta, mada je priznao: "Zabrinut sam zbog stanja u kojem se nalaze kosovski Srbi". Predsednik Komiteta za saradnju sa Misijom UN Nebojša Vujović zahteva da Kfor i Misija UN postupe prema obavezama koje su preuzeli Rezolucijom 1244.
GINU Srbi od terorističkih formacija OVK i nekakve policije u crnim odorama, koja se poziva na svog komandanta Agima Čekua, a sa svih strana stižu apeli Srbima da ostanu na svojim ognjištima.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan ukazuje na odgovornost međunarodnih snaga za bezbednost svih stanovnika na Kosovu i Metohiji. Kofi Anan, čini se, i ne zna da nisu svi ugroženi. Ugroženi su Srbi, muslimani, Goranci, Cigani, Romi, Turci i drugi nealbanci, ali ne i oni najbrojniji - Šiptari.

Najveći broj šiptarskih terorista bio je u civilnim odelima i oni su bili najopasniji, jer su se slobodno kretali u naseljenim mestima, prilazili objektima i pripadnicima policije i vojske, lakše ulazili u dvorišta, kuće i stanove Srba, skrivali se bez problema. Među muškim teroristima bilo je prilično i žena terorista, koje su, kao i pripadnici jačeg pola, bile neupadljive i lakše činile zločine na čitavom prostoru Kosova i Metohije. I deca su bila uključena u terorističku aktivnost, stražareći pored puteva, pored kasarni i policijskih stanica i javljajući o svemu što se dešavalo.. Šiptarski teroristi na Kosovu i Metohiji, kao i teroristi u čitavom svetu, trudili su se da što manje budu upadljivi, da se ne razlikuju od drugih civilnih lica i da uvek budu spremni da izvrše zločin, pojedinačno ili u manjim ili većim grupama. Kada su napadali iz kuća pored puteva kojima su se kretale policija i vojska, koristili su žene i decu kao živi štit. Čitava sela, koja su u početku u većini otkazivala poslušnost terorističkim vrhuškama, kasnije su se silom ili milom priklonila terorističkim gospodarima života i smrti.


TERORISTI takozvane Oslobodilačke vojske Kosova obukli su uniforme nakon što su poučeni od svojih instruktora iz inostranstva, kako bi bili prihvaćeni u svetu kao borci koji se takođe žrtvuju za oslobođenje svoga naroda. Zahvaljujući lažnom deklarisanju, koje su neki uticajni svetski mediji i državni zvaničnici kvalifikovali kao "oružane grupe protiv terora srpskog režima" koje se bore za "svoja ugnjetana prava", sticali su simpatije u takozvanom demokratskom svetu. Njihove jedinice su formirane po svim pravilima vojnog ustrojstva, pa su kao takve imale i svoje kasarne i poligone za obuku, ali i brojne sponzore iz Evrope i Amerike koji su ih snabdevali oružjem, odećom, hranom, sanitetskim materijalom... Te su jedinice, posle dolaska Kfora prigrabivši svu moć i vlast, počinile pravi masakr nad Srbima i nealbancima.
Kada su terorističke grupe ili pojedinci u civilnim odelima ginuli u sukobima sa vojskom i policijom, tada je šiptarska propaganda, koju su prihvatili i strani mediji, plasirala priče o "ubistvu civila". Iskopavala su se tela poginule dece i žena, mešala su se sa telima ubijenih terorista, i pravile slike "masakriranih" šiptarskih civila, koje su odlazile u svet i izazivale antisrpsko raspoloženje. Među slikama zločina koje su objavljivali strani mediji, bilo je i onih na kojima su masakrirani Kurdi u Iranu ili u Turskoj. Za jedan takav snimak zločina rečeno je da potiče iz sela Izbice, na tromeđi Kline, Srbice i Istoka.
Navodni masakri nad šiptarskim civilima obično su saopštavani sa zakašnjenjem od više sati, dan ili dva, kako bi se pripremila "pozornica" i ponudila javnom mnjenju što groznija slika navodnog zločina.

A U BEOGRADU - ORDENjE

DOK šiptarski teroristi pljačkaju, pale, otimaju i ubijaju Srbe, proganjaju i otimaju svetu zemlju, u Beogradu se slavi pobeda i dele odlikovanja. Izuzetno je veselo i u Prištini. Kordoni ubica, u uniformama takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, postrojeni su u svečane defilee, slave pobedu, pod svojim i zastavama NATO pakta i Amerike. I Kfor slavi pobedu, diskretno, ali primetno.
Komandujući snaga Kfora, engleski general Majkl Džekson, obećava: "Mirovne snage Ujedinjenih nacija garantuju bezbednost svim stanovnicima Kosova. Kfor će vrlo brzo razoružati pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova. Srbima i Crnogorcima garantujemo bezbednost i pozivamo ih da ostanu na Kosovu. Na Kosovu će pod oružjem moći da budu samo snage Kfora i niko drugi, jer se jedino tako može ostvariti bolja budućnost stanovnika Kosova."
General Džekson je verovatno iskreno mislio da će zaštititi Srbe od pogroma, ali nije znao da je etničko čišćenje južne srpske pokrajine strateški cilj šiptarskih separatista u čija "jedra duva" i njegova domovina, svesno znajući da "taj brod" u krvi plovi ka nezavisnosti.

(NASTAVIĆE SE)