Apel generala Džeksona

PRVIH dana posle dolaska KFOR-a oteto je pet Srba u prištinskom naselju Vranjevac čija imena nisu saopštena. Predstavnici savezne i republičke vlade zahtevaju od KFOR-a da interveniše kako bi se nesrećni građani oslobodili iz kandži šiptarskih terorista. Uzvraćeno je obraćanjem da će se preduzeti neophodne mere, ali se na obećanju sve završilo.
Komandant mirovnih trupa general Majkl Džekson obećava da će razoružati pripadnike OVK i primorati ih da se "odgovorno ponašaju". Taj poziv teroristi su drugačije shvatili, pa su još žešće i bezobzirnije kidisali na imovinu Srba, ubijali ih i silom odvodili neznano kuda.
Potpuno su opljačkana i spaljena sela u neposrednoj blizini Peći - Ljevuše, Siga i Brestovik. Sinovi i unuci nisu izneverili svoje očeve i dedove. Opet su u crnim košuljama kao daleke, ali po zbivanjima potpuno iste, 1943. godine. Balisti su kao i sada stigli oko ponoći, uvukli se u Ljevušu kao uljezi ispod plotova, presvučeni u crne odore Musolinijevih soldata. Njihov predvodnik je bio Šiptar komšija koji je pre rata navraćao u mnoge domove, pio kafu, jeo pečenjake, grejao se pored rakijskih kazana, pa je sada došao da im se "zahvali" na gostoprimstvu. Pokupili su sve odrasle muške glave, njih 26, vezali ih i odveli u zoru iznad kuća Lazovića. Tu su ih vezane pobili. Slučajno je preživeo jedan Odović, iako je bio teško ranjen. Ubijene nije imao ko da sahrani, došli su im u pomoć Vitomirčani. Bila je to najtužnija moba koju je ovaj kraj zapamtio. Ali nije i najveća tragedija. Savremeni balisti, u crnim odorama generala Agima Čekua, s reda ubijaju i otimaju. Sve je isto, istorija se ponavlja, samo su zaštitnici terorista drugi i još moćniji.


SELA u Metohiji "plivaju" u krvi Srba tih junskih dana, 1999. godine. Dan uoči dolaska KFOR-a otet je Miloš Jevrić, a ubijen Milorad Novićević. Rašo Marković je sam zapalio svoju kuću, a potom je izvršio samoubistvo.
Prava tragedija zadesila je srpski narod na Kosovu i Metohiji posle dolaska KFOR-a i UNMIK-a, možda i zato što su Srbi verovali da će bolje biti zaštićeni, pa su bivali i neoprezni.
General Majkl Džekson apeluje na Srbe da se ne sele, uz primedbu: "Ne mogu svakoga Srbina pojedinačno da zaštitim"… Džekson je obećao da KFOR neće tolerisati nasilje bez obzira na to ko ga čini. General je obećao do će na Kosmetu pod oružjem moći da budu samo snage KFOR-a i UNMIK-a i niko drugi, jer se "samo tako može ostvariti bolja budućnost stanovnika Kosova".
Šiptarski teroristi su rešili da uskrate budućnost svim Srbima koji im budu dostupni. U selu Nabrđu su ubili Stanka i Cvetka Novovića, a Olgu Novaković, ekonomistu iz Vitomirice, noževima su iskasapili u njenoj kući. Majku i sina Bojanu i Vojislava Jovanovića iz sela Drenovac oteli su i odveli u nepoznato.
Oteli su Maricu Mirić iz Belog Polja kod Peći, nervnog bolesnika, silovali je, a potom zaklali. Njenog komšiju Dragana Dragovića vezali su za stolicu, a potom zapalili, a Stevana i Radmilu Stošić i Filipa Kostića ubili su na njihovim kućnim pragovima. Kada su šiptarski teroristi ispalili 11 granata na selo Goraždevac, život je izgubila Milica Bukumirić. Iz Peći su iz njegovog stana silom odveli a potom ubili Branka Čupića, saobraćajnog inspektora, nakon što se povratio iz Crne Gore da bi izbavio svoju majku Milijanu i taštu Nenu iz kosmetskog pakla.


TERORISTI takozvane OVK zavili su u crno selo Belo Polje kod Peći. Samo u nekoliko dana likvidirali su: Radosava Samatovića, Branislava Dašića, Jovana Dašića, Kostadina Dašića, Radosava Dašića, Danicu Krstić, Ljubicu Krstić, Nataliju Maslar, Milorada Radovanovića, Zvonka Rajčića, Sašu Tomića, Radomira Stošića, Čeda Stošića…
Deset Srba je ubijeno u kući Kojića, u Peći, pronođena su dva spaljena tela, a dva su otkrivena u vreme čišćenja terena od mina.
Delila ih je samo jedna noć od slobode, kad su ih šiptarske bande iznenadile u kući Stanoja Ljušića u Sinaju kod Istoka. Pored domaćina, na zverski način su ubijeni njegovi komšije, rođaci i prijatelji: Mihailo Vulić, Đurđa Vulić, Radoje Vulić, Stanica Vulić, Miodrag Vulić i Petar Đurić. Potom je kuća Ljušića opljačkana i spaljena.
Profesor Momčilo Pumpalović, direktor gimnazije u Istoku, surovo je izgubio život. Ubijena je i njegova žena Sretena.
Između Đurakovca i Istoka, u selu Tomance, pronađeno je četrdeset izmasakriranih tela Srba u jednoj krečani. Klečka nije jedini primitivni krematorijum u ovom modernom vremenu, kada nam je "Milosrdni anđeo" poslao s neba "lekcije" zapadne demokratije.
Ubijeni su u selu Žaču kod Đurakovca Radonja i Vera Stojković. Sahranili su ih njihove komšije gluvonemi Miško Stojković i Agim Cana. A kada su odložili lopate i seli da predahnu šiptarski teroristi su im prišli i ubili ih bez milosti. Plana Janković iz sela Banje ubijena je u autobusu koji je saobraćao, pod pratnjom KFOR-a, u sela Suvo Grlo i Grkolez.
Belošević Vojin iz sela Grkoleza, dok je čuvao stoku, izmasakriran je sekirom i bačen u kanal pored puta. KFOR je poslao šiptarske policajce na uviđaj. Da nije tragično, bilo bi smešno, jer su pripadnici šiptarske policije konstatovali da se pokojnik "sam bacio u kanal".


ČITAVA porodica iz sela Štupelja kod Kline nestala je bez traga: Ljubiša Lalić, Milijana Lalić, Miroslav Lalić, Jelena Lalić, Vojislav Lalić, Ljubomir Lalić i Mirjana Lalić. Otete su i njihove komšije Živko, Cveta i Milica Marušić, koja je zapaljena u svojoj kući, dok su Vučko i Dostana Šutić doživeli sudbinu komšija Lalića.
Komandant OVK za Metohiju iz dečanskog sela Glođana, Ramuš Haradinaj u kojeg je naprosto zaljubljen čelnik Međunarodne misije na Kosovu i Metohiji Soren Jesen Petersen, sumnja se da je ostavio najviše "potpisa" na svojim žrtvama Srbima, Šiptarima, Romima… Retki svedoci njegovih zločina, koji su nekim čudom izbegli ispred njegovog noža, tvrde da je lično ubio 67, naručio likvidaciju 267 i oteo 400 civila, među kojima je bilo i dece u pelenama.
Ramuš Haradinaj, komandant terorističkih jedinica OVK za "Dukađuni", kako su šiptarski separatisti i teroristi "krstili" Metohiju, na svojevrstan način proslavio je potpisivanje Kumanovskog sporazuma (12. jun 1999.). Toga dana, njegovi potčinjeni su po njegovom naređenju Anton Lekaj, Arben Skupi, Rifat Ukšini, Šaban Azemi, H. Hekuran i još neki, presreli vesele romske svatove na periferiji Đakovice i zatvorili ih u podrumu Hotela "Paštrik" u centru grada.

Tri dana trajala su iživljavanja, uz torture kakve samo bolesni umovi znaju prirediti. Prvo je Ramuš Haradinaj silovao maloletnu nevestu Ganimetu u hotelskoj sobi, a potom su se dva dana ređali njegovi sledbenici zatim je pustili da umre. Ali je maloletna nevesta preživela. Svakodnevno su, tri dana i noći, silovali i Sofiju Tafu i sve druge žene, ali od iste napasti nisu bili pošteđeni ni muškarci, naročito Sedri Šalja i Ređi Šalja.


ORGIJANjE, PA STRELjANjE
TERORISTA Arben Skupi odsekao je desno uvo Radu Gagoviću, Srbinu koga su u međuvremenu doveli vezanog, a potom ga stavio u usta vezanom Ređi Šalji i naredio mu da ga pojede. Isti zločinac je kleštima čupao nokte Gzimu Zećiriju. Ostali teroristi su se "zabavljali" odsecanjem pojedinih delove tela zarobljenih Roma, sekli ih noževima po koži i urezivali svoje inicijale, gasili cigarete na grudima i osetljivim delovima tela.
Nesrećni romski svatovi mučeni su tri dana, a potom ih je spaslo daljih muka naređenje Ramuša Haradinaja, da ih sve streljaju. Odveli su ih (16. juna) blizu Klanice "Agimi" na desnoj obali Erenika. Rafalima su sasekli Rada Gagovića, Bajrama Krasnićija, Ređa Šalju, Zvezdanu Ljušaj i ostale. Gotovo neverovatno, ali istinito, sa stratišta je uspeo do umakne Bedri Šalja.
Iza Ramuša Haradinaja ostalo je nekoliko masovnih grobnica Srba, Šiptara, Roma… u Radonjićkom jezeru, Ratiču, Raniću, Dastinovcu kod Dečana, Piškotu kod Đakovice, u Belom Polju kod Suve Reke i ko zna gde sve.

(Nastaviće se)