Presuda Dragojli Lazović

ČASNA starica Dragojla Lazović godinama je bilo jedina srpska duša u šiptarskom selu Lužanu kod Podujeva, koje je do pre pola veka bilo čisto srpsko selo. Ni za živu glavu nije htela da napusti svoje ognjište. Albanski je govorila kao svoj maternji jezik. Svi su je voleli i cenili. Komšije su joj često pomagale u obavljanju poljskih poslova, ali je i ona njima uzvraćala koliko je mogla. Navraćali su u njenu kuću lovci i ribolovci, policajci i šumari, putnici namernici, da predahnu, popiju kafu, čašu kiselog mleka i pojedu to što se zateklo. Svako ju je cenio i poštovao, bila je čovek nad ljudima.
Jednog dana joj se požalila Šiptarka iz sela, koja je imala mnogo dece, ali ne i dovoljno stoke, pa je došla da kupi litar mleka ako hoće da joj proda. Dragojla joj je poklonila litar mleka, jer ga nikada nije prodavala.
Sutradan je ova časna starica prihvatila za povodac svoju šarulju sa teletom i odvela je u avliju svoje komšinice.
- Evo, poklanjam vam kravu, vama je potrebnija nego meni, stara sam i jedna, a deca su zbrinuta u gradu.
Komšije su odbijale poklon, kapnula je i pokoja ženska suza, ali je Dragojla bila uporna…
Upoznali su Dragojlu i engleski vojnici iz sastava KFOR-a. Više puta su hladni Englezi ovoj dobroćudnoj starici predlagali da je presele na sigurnije mesto. Zvale su je i komšije Šiptari. Nije htela. Govorila je da njoj niko neće ništa nažao učiniti. Svi su joj prijatelji i ona je svima prijatelj.
SVAKA dva sata posećivali su je engleski vojnici, donosili joj hranu i sve što joj je bilo potrebno. Jednog letnjeg dana (10. avgust 1999), između dve posete, zatekli su mrtvu Dragojlu Lazović sa dva metka u grudima.
Više nema čestite starice. Lužane je očišćeno od Srba. Nema više ni njene kuće, opljačkana je i spaljena.
Ostali su iza babe Goce, kako su je od milošte zvali - tragovi čojstva - dva sina i četiri kćerke. Sin Dobrivoje, profesor u Kosovu Polju, bio je sa majkom tada kada je obradovala svoga komšiju Idriza.
Novinar Zmajko Milosavljević i njegov brat, iz sela Kozareva kod Zvečana, oteti su iz putničkog voza koji je, u pratnji KFOR-a, saobraćao na relaciji Kosovska Mitrovica - Kosovo Polje. Nikoleta Vujačić iz Zubinog Potoka ugušila se od suzavca koji je KFOR bacio na okupljene Srbe u selu Zupče, dok su protestovali zbog primene dvojnih aršina - jednih za Srbe - drugih za Šiptare. Prilikom granatiranja sela Klokot, kod Vitine, šiptarski teroristi su ubili Silvanu Spasić i Tihomira Radića. Građane sela Vrbovec Dragana Mitrovića, Gorana Jovonovića, Modraga Mitrovića, Stanimira Vasića, Srećka Kojića i Radovana Daića, šiptarski teroristi su oteli iz teretnog voza, koji je bio pod pratnjom KFOR-a.
Nesvakidašnji događaj odigrao se u selu Koretinu kod Gnjilana (19. juna 1999). Šiptarski teroristi su oteli dvojicu komšija - Nenada Arsića i Milivoja Simića, iznenadili su ih na putu izvan sela. Potom su šiptarski teroristi doveli Arsića u Koretin, gde su se okupili mnogobrojna rodbina i komšije, moleći ih da oslobode Arsića i njegovog druga Milivoja Simića. Neumoljivi teroristi su ubili Nenada Arsića naočigled njegovih najmilijih i čitavog sela. Tada su se latili oružja hrabri rođaci i ubili nekoliko šiptarskih terorista, a ostali su se razbežali. Sreća je što KFOR nije bio prisutan, ko zna šta bi bilo s ovim čisto srpskim selom.
PLATILO je "danak u krvi" i veliko srpsko selo - Ranilug kod Gnjilana, kada su šiptarski teroristi u jednom danu, oteli izvan sela: Svetozara Ristića, Vitomira Ristića, babu Đurđu, Vlastimira Stojkovića, Dobrila N, Zvonimira Filipovića, Slobodana Stojkovića, Vlasta Cvetkovića, Gradimira Stolića, Nebojšu Furunovića, Slobodana N.
Petnaest lica srpske nacionalnosti ubijeno je u naselju zvanom Čena Česma, u Gnjilanu, koji su otkriveni u toj masovnoj grobnici i treba da budu identifikovani.
Masovna grobnica Srba otkrivena je i u selu Ugljare kod Gnjilana, a zasada su jedino poznata imena Đorđa Zdravkovića i njegovog sina Zorana, kao i Dragana Tomića. Njihova izmasakrirana tela bila su putokaz ka masovnom stratištu Srba u Ugljaru.
Nedaleko od njihovog sela Pasjana ubijeni su Stojko Nojić i njegovi sinovi Blagoje i Branko, a u selu Cernici, ispred seoske prodavnice, šiptarski teroristi su iz neposredne blizine lišili života Vojina Vasića, Tihomira Trifunovića i četvorogodišnjeg Miloša Petrovića. Svetislav Ristić, iz sela Pančela, kod Velikog Ropotova, nije izdržao svakodnevne pretnje šiptarskih terorista, izvršio je samoubistvo da im ne bi pao u ruke.
Blagoja i Dobrinku Stanković, supružnike iz sela Lještor kod Kosovske Kamenice, teroristi su masakrirali sekirom za drva na njihovom imanju.
Ostalo je nepoznato zbog čega su ruski vojnici iz sastava KFOR-a ubili Srđana Budimirovića, Dragana Simovića i Blagoja Marića iz sela Donje Kormiljane kod Kosovske Kamenice. Šiptarski teroristi kastrirali su starca Milivoja Simića, odsekli mu levo uvo, a potom ga izmasakrirali, kod trafo-stanice u Kosovskoj Kamenici.
I TAKO, redom, ne postoji grad i selo u Pokrajini koje šiptarski teroristi nisu zavili crno. Retki su gradovi i sela u kojima ima još Srba. Otimanje svete zemlje se nastavlja.
Sredinom juna, 1999. godine, formiran je Komitet za saradnju sa Ujedinjenim nacijama, na čelu sa Nebojšom Vujovićem. Njegovi ljudi, a posebno "ekipa" gospodina Simića, ispoljila je veliku hrabrost. U okolnostima kada su šiptarski teroristi divljali, Simić je uspevao, samo on i njegovi ljudi znaju kako, da stigne do mnogih zatočenih i u njihove stanove i kuće donese paket hrane i lekove, ohrabri da se izdrži. Predsednik privremenog Izvršnog veća Kosova i Metohije Zoran Anđelković zahteva od generala KFOR-a da zaštiti preostale Srbe od genocida šiptarskih terorista. Na njegov vapaj odgovorio je visoki oficir Gibson: "Mi nismo došli kao agresori, već smo tu da ovome narodu obezbedimo mir i sigurnost, a pre svega Srbima i Crnogorcima."
Ver ovatno KFOR i UNMIK pokušavaju da zaštite Srbe, ali u tome ne uspevaju, možda i iz razloga što previše veruju šiptarskim teroristima koji stalno obećavaju da se to i to neće više ponoviti. Kada se ponovi, vešti manipulanti sve to pravdaju osvetom pojedinaca kojima su "nastradale čitave porodice" pa "ne znaju šta rade"…
Izaslanik Ujedinjenih nacija Serđo de Melo izjavljuje da će se uspostaviti civilna vlast i da će na tome pomagati i sarađivati organi vlasti Srbije. A predstavnik UNHCR-a za Jugoslaviju Maknamara poručuje da je najpreči zadatak humanitarnih organizacija da spreče iseljavanje Srba.
Obećanja su izuzetno dobronamerna i neki Srbi među preostalim veruju i čekaju da se "čudo" dogodi. Mnogi su tako dočekali svoju smrt.



LISTA HARADINAJEVIH ZLODELA

HARADINAJEV odred smrti, na podmukao i lukav način, uspeo je da likvidira i 24 policajca iz Vojvodine, novembra 1998. godine. Mladi ljudi našli su se na nepoznatom terenu u selu Babaloć, nedaleko od Dečana, da bi po zadatku rasturili šiptarsku bandu koja je terorisala ljude po čitavoj Metohiji. Ne znajući da su seoski domaćini teroristički jataci, policajci su se sklonili u jednoj seoskoj štali da se zagreju i nakratko odmore. Gazda kuće je istog časa obavestio teroriste, koji su mnogobrojnim snagama opkolili štalu i savladali policajce. Povezane lancima i s rukama zakovanim za jasle, šiptarski zlikovci su ih sve zaklali. Koljače je predvodio Idriz Baljaj, jedan od najbližih saboraca Ramuša Haradinaja.
Pretpostavlja se da je Baljaj sa svojim koljačima počinio i onaj strašan zločin nad Velizarom Stošićem iz Belog Polja, koga su teroristi uhvatili kod sela Ljođe, vezali ga za kamion i živog vukli do sele Kruševca, udaljenog nekoliko kilometara, a zatim ga nabili no kolac.
Čuvena kula Garića, izuzetna građevina od tesanog kamena, zaštitni znak sela Dobrica, kod Đakovice, porušena je do temelja. Njeni domaćini, braća Dado i Mujo Garić, proterani su sa svog ognjišta. Mujov sin Zoran Garić otet je pa ubijen desetak kilometara od svoje kule.
(Nastaviće se)