Teror sa svih strana

PORODICA Gordane Ristić, iz Kosova Polja, doživela je dve tragedije za nedelju dana. Na putu od Kosova Polja prema Prištini, 22. juna 1999. godine, nestao je sin jedinac Davor Ristić (28), a sedam dana kasnije ubijen je njegov stric Milutin Ristić, na kućnom pragu u selu Slovinju. Skrhane tugom i bolom majka Gordana i supruga Nataša praktično su samo vegetirale, kada se pojavio Hilmi Gaši, radnik Skupštine opštine u Prištini.
Hilmi Gaši je bio konkretan: "Davor je živ, ali traže novac za njegovo oslobađenje." Majka Gordana i supruga Nataša, prvi put od nestanka sina i supruga, zaplakale su od sreće. Dugo su plakale, tešeći jedna drugu…
Sedam hiljada maraka, koliko je Gaši tražio, i nije neki novac da bi se otkupio život najdraže osobe, ali Ristićeve nisu u tom trenutku imale toliko novca. Mnogobrojna rodbina uspela je da za kratko vreme sakupi neophodan iznos, i sedam hiljada nemačkih maraka našlo se u rukama Hilmija Gašija.
- Čekajte, doći će u toku noći - obećao je Gaši.
Ristićeve su čekale, ali se Davor nije pojavljivao. Dvadeset je dana kako ga nema, ali im je ta noć bila duža činilo im se. I naredni dan i narednu noć, probdele su njih dve pogleda uprtog u kućna vrata, očekujući da se pojavi njima najdraže biće na svetu. Tada su njihovi pogledi usahli, a radosna očekivanja prerasla u strah da Davora neće dočekati. No, javio se Hilmi Gaši.
Rekao je da su nastali neki problemi, ali da će sve biti u redu. Oblio ih je hladan znoj, bile su skamenjene. A kada je Gaši to primetio, obradovao ih je novim obećanjem: "Ako želite da se vidite sa Davorom, spremite se, ja ću vas odvesti", bio je ubedljiv.
Jedva su čekale da vide sina i supruga i bila su spremne da krenu, ali su ih komšije u zadnjem trenutku jedva ubedile da ne idu. Bilo je to dobro pripremljena zamka, kako bi obe bile likvidirane, kao eventualni svedoci nečasne prevare Hilmija Gašija.
Majka Gordana je sve ispričala UNMIK policiji u Kosovu Polju. Ubrzo su stigle inspektorka iz Švedske - Helena i inspektor iz Rumunije Popa. Potom su razgovarali više puta. Inspektori su obećali da će uhapsiti prevaranta, jer su sakupili dovoljno dokaza protiv njega.
Ubrzo je Popa smenjen sa dužnosti i vraćen kući, jer, prema priznanju prevodioca (ime se čuva zbog njegove bezbednosti), Popa je pokazao previše naklonosti prema Srbima i uložio previše truda da im pomogne.
Ristićeve su pobegle u Niš, Nataša je našla novu sreću, a majka Gordana čeka i kopni…
DOK su preostali orahovački Srbi oplakivali svoje neprebolne rane, sabijeni u preostalim kućama u gornjem delu grada, gde gladuju i strahuju, neko je šenlučio. Strahoviti plotuni iznad njihovih krovova, prema nebu, nikako nisu slutili na dobro. Posle plotuna zabrujali su motori bornih kola, džipova, a iznad kuća, samo što ne dodiruju dimnjake, kruže dva helikoptera. Ličilo je na vojnu vežbu, a nije vežba. Bilo je tačno deset časova, tog dvadesetog avgusta 1999. godine, kada je tridesetak nemačkih specijalaca, maskiranih i do zuba naoružanih branitelja zapadne demokratije provalilo u dvorište kuće Anđelka Kolašinca, predsednika Skupštine opštine Orahovac. Zatekli su ga nedaleko od kapije. Nekoliko snažnih specijalaca zgrabili su ga i bacili potrbuške na zemlju. Vezali su mu ruke i noge, preko usta i očiju stavili su mu poveze. Ubacili su ga u nekakvo vozilo, kao što se ubacuju cepanice.
Dok su ga vozili u nepoznatom pravcu, bio je između sedišta, a na glavi, stomaku i nogama, osećao je vojničke cokule koje su ga blago gazile. Posle kraće vožnje stigli su, ali on nije znao gde su stigli. Tek kada je uveden u kancelariju, skinuli su mu poveze sa očiju, ruku i nogu. Smestili su ga u jedan ćošak, gde je morao da kleči, okrenut zidu. Do dva časa posle ponoći smenjivala su se po trojica vojnika, s puškama na gotovs i cevima uperenim prema njegovoj glavi. Kada bi mu san dolazio na oči, vojnici bi ga "džarnuli" cevima ispod brade, kako bi ga održali u budnom stanju. Dva puta su mu dali da pije vodu, ali mu nisu davali hranu. Prošla je ponoć kada su ga ponovo vezali, na isti način kao pre, ubacili u kamion i odvezali. Kada su mu ponovo skinuli poveze, bio je u ćeliji. Tada je saznao da se nalazi u prizrenskom zatvoru.
Ujutro mu je serviran doručak, posle dvadeset i četiri časa gladovanja. Bio je to pristojni doručak.
Istog dana saslušala ga je UNMIK policija, bez advokata i bez obrazloženja zašto ga saslušavaju. Bez pauze, kao na filmskoj traci, ređala su se dešavanja. Istražni sudija i tužilac, obojica Šiptari, obavestili su Anđelka Kolašinca da je osumnjičen za "prikrivanje i pružanje pomoći krivičnih dela ratnog zločina".
Kakav zločin, koji zločin. Pa on ni mrava nije zgazio. "Da li je to zločin što je predvodio unesrećenu rodbinu i građane Orahovca u `Maršu mira` i tražio pomoć i zaštitu od Vilijema Vokera.
Nije ništa vredelo, izrečena mu je kazna od pet godina zatvora. Njegov advokat po službenoj dužnosti - Baškim Nevzati bio je izuzetno korektan. Svojski ga je i argumentovano branio, ali ga nije mogao odbraniti.
KOLAŠINAC je potom prebačen u zatvor u Kosovskoj Mitrovici. Njegov slučaj preuzimaju advokati Živorad Jokanović i Miodrag Brkljač iz Prištine, te Nikola Radaković iz Beograda. Oni ulažu žalbu na izrečenu presudu. Na prvom suđenju Jokanoviću se pridružuje advokat Milan Vujin iz Beograda.
Sve su to iskusni i osvedočeni advokati, i sve rade bez pare i dinara. Ali, avaj… Javni tužilac menja prvobitnu optužbu, a nova glasi "ratni zločin protiv albanskog civilnog stanovništva…"
Orahovac je jedno od najvećih stratišta Srba iz kojeg su šiptarski teroristi, samo godinu dana ranije, ubili i odveli u nepoznatom pravcu oko šezdeset srpskih civila, među njima i žene i decu i proterali 3.200 građana. Kosti nekih nesrećnika pronađene su kasnije spaljene u krečani u selu Klečka na prevoju između Mališeva i Račka.
Zar bi predsednik opštine da je počinio bilo kakav zločin, makar i da se nekome od Šiptara sugrađana zamerio, čekao godinu dana u svom dvorištu da bude uhapšen?
Istina je bila uzaludna, odbrana izuzetna, ali tužilac i sudija neumoljivi prema očiglednim činjenicama da je Kolašinac potpuno nevin.
Osuđen je na osam godina zatvora. Advokati su, ipak, uspeli da ga oslobode, posle četiri godine i pet meseci tamnovanja, da bi se branio sa slobode. Već dve godine i više čeka Anđelko Kolašinac ponovno suđenje.
Za zločin nad šezdeset ubijenih i nestalih Orahovčana, počinjen samo u tri dana i seljana iz Retimlja, Opteruše i Zočišta, još niko nije osumnjičen, a kamo li osuđen.
Sudbinu Anđelka Kolašinca doživeli su i njegovi sugrađani i komšije doktor Vekoslav Simić i Stanko Lević. Prošli su kroz istovetni "`demokratski tretman" i optuženi za ono što nisu nikada počinili - "zločin protiv civila"…


BEZAKONjE i NASILjE

KOMANDANT KFOR-a general Majkl Džekson, oglasio se po ko zna koji put, osudio je Albance za nasilje, rekavši da rade isto ono zbog čega su optuživali Srbe i zbog čega je Srbija bombardovana. Džekson je priznao da na Kosovu i Metohiji vladaju bezakonje i anarhija.
I oni koji su huškali na rat i podmetali razne laži, predstavljali Srbiju i srpski narod kao progonitelje Šiptara, napokon su se dozvali istini, ali je to prekasno i mala je vajda od toga. Tako "Njujork tajms" konstatuje: Dva meseca posle dolaska prvih snaga KFOR-a, na Kosovu i dalje vladaju bezakonje i nasilje… Lokalni kriminalci, borci OVK i albanske bande iskoristili su neobezbeđenu granicu, vakuum u sprovođenju zakona da bi terorisali Srbe i Rome i oterali ih iz njihovih domova. Isti ovi nasilnički elementi takođe pljačkaju i kosovske Albance…




KNjIGA "Oteta zemlja" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita", sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, a u knjižarama će se pojaviti krajem septembra, po ceni od 400 dinara.

(Nastaviće se)