Dezerter u tuđoj uniformi

NIJE samo Nazmi Maljoku okrenuo ćurak naopako, već su to učinili i mnogi drugi oficiri JNA i policajci u trenutku kada su uživali poverenje, živeli u komfornim stanovima, bili dobro plaćeni. Pomenimo samo neke koji su svojim zločinima, protiv svojih bivših drugova u policiji i Jugoslovenskoj armiji, prednjačili u surovosti.
Šaban Dragaj (1948) iz Srbice, bio je oficir JNA, ali je dezertirao i borio se u paravojnim jedinicama u Hrvatskoj, potom je pristupio tzv. OVK.
Bislim Zurapis (41) iz Studenčana kod Suve Reke, bio je oficir JNA, a potom je odbegao i borio se u jedinicama muslimanske vojske u srednjoj Bosni. Sumnja se da je neposredno počinio 27 ubistava i 77 otmica i organizovao više logora smrti u orahovačkoj opštini. Veruje se da je rukovodio i učestvovao u pljačkama, paljenjima, ubistvima i otmicama Srba u selima Opteruša, Retimlje i Zočište.
Tahir Zemaj (52) iz Streoca kod Dečana bio je kapetan JNA, potom se borio za etnički čisto Kosovo. Bio je ključni svedok protiv Dauta Haradinaja, brata Ramuša Haradinaja, pa se pretpostavlja da je zbog toga likvidiran, trećeg januara 2003. godine.
Kadri i Ajet Kastrati iz Podujeva, oba bivši oficiri JNA, naročito su se istakli u podmuklim napadima na vojsku i policiju i uništavanju njihovih objekata.
Bivši oficir JNA Sali Beriša (50) iz Smonice kod Đakovice, posle dezertiranje bio je instruktor i obučavao je teroriste za smrtonosne pohode.
Nekadašnji oficir JNA Džemail Bajta (58), rodom iz Srebrenice, pristupio je tzv. OVK i postao komandant obuke šiptarskih terorista.
Dezerter iz JNA Agim Čeku, borio se u tzv. zengama u Hrvatskoj, gde je stekao čin pukovnika. Sumnja se da je počinio ratne zločine genocida protiv Srba u Medačkom Džepu, potom je pristupio OVK i komandovao jedinicama koje su na Kosovu i Metohiji počinile stravične zločine nad srpskim narodom.
Bivši policajac SUP Srbije u Prištini Jonuz Trstena (49), rodom iz Marevca, istakao se u zločinima prema svojim bivšim drugovima, ali i prema "neposlušnim Šiptarima i onim svojim sunarodnicima iz policije koji se odbili da mu se pridruže.
Nuredin Ibiši (48), iz Podujeva, bio je komandant specijalnih jedinica Pokrajinskog SUP-a u Prištini. Potom je bio komandant specijalcima tzv. OVK koji su sejali smrt među Srbima, ali i među "domaćim izdajnicima". Pod njegovom komandom bio je i Fadilj Ejupi (25), pripadnik MUP-a Srbije, koji je učestvovao, pored ostalog, u napadu i dizanju u vazduh autobusa "Niš-ekspresa" u Livadici kod Podujeva.
Načelnik u Pokrajinskom SUP-u Jusuf Karakuši, koji se godinama deklarisao kao lojalan građanin Srbije i odan službi u kojoj je radio, iznenada je napustio Prištinu i tokom sukoba preselio se u Hrvatsku.
General Ramiz Avdulji, komandant Vojno-tehničke akademije u Zagrebu, rodom iz Peći, imao je velikog uticaja na oficire i podoficire šiptarske narodnosti koji su dezertirala iz JNA, a potom prišli hrvatskim bojovnicima. Mnogi su posle rata u Hrvatskoj postali borci i instruktori terorističke OVK.
Mnogi su Šiptari napustili JNA, još 1990/91. godine, na poziv Ibrahima Rugove, potom i šiptarskih majki. Od tada Šiptari nisu služili vojni rok, niti ih je na to bilo ko primoravao. Poznato je da je Slovenija tada podržala šiptarske oficire, koji su poslušali apele separatista sa Kosmeta, pa je za takve bio formiran logor u Austriji, gde su se sklonili od navodne torture srpskih vlasti.
DVOJICA mladih ljudi Borko Filipović i Zlatko Senić poginuli su u svom kombiju, 15. juna 2000. godine, kada su naišli na postavljenu tenkovsku minu, na putu između dva srpska sela Preoce - Lepina. Šiptarski teroristi su eksploziv postavili ispred pružnog prelaza i tragedija je bila neizbežna. Unmik je reagovao kao da se dogodila obična saobraćajna nesreća, a ne zločin kakav se svuda u svetu, osim kada su Srbi na Kosovu i Metohiji u pitanju, ocenjuje kao akt terorizma.
Mnogo uzbuđenja kod preostalih Srba izazvalo je i tragično ubistvo uglednog domaćina iz sela Ljubožde kod Istoka Stojana Simića (1926) i njegovog sina Velimira(1956). Šiptarski teroristi pronašli su oca i sina na bačilima planine Ponor, kod Sjenice, 5. juna 2000. godine, gde su se sklonili od nastupajućeg zla. Teroristi su prvo oteli Velimira i poterali njihovih četrnaest krava muzara. Kada se nesretni otac uputio dublje u planinu da potraži sina Velimira pao je u ruke šiptarskih terorista koji su mu postavili zasedu. Obojica su dovedena kod njihove kuće u Ljubižde. U dvorištu su obesili oca i ubili sina.
Bila je to poruka šiptarskih terorista preostalim Srbima da "beže glavom bez obzira", zato su otac i sin dovedeni i pogubljeni u ovom starom srpskom selu.
Savezna vlada je sredinom maja, 2000. godine, izrekla opravdane kritike na račun Saveta bezbednosti UN, zbog nikakvog učinka snaga Kfora i Unmika na Kosovu i Metohiji, pre svega u zaštiti srpskog življa. Podaci koji su tom prilikom zvanično saopšteni, zaista su katastrofalni, a što je najgore ne i konačni. Samo od dolaska Kfora, proterano je oko 250.000 Srba, muslimana, Roma, Turaka, Hrvata i Šiptara. Istovremeno je bilo pet hiljada oružanih napada na srpski živalj i tom prilikom je ubijeno više od hiljadu, a oteto je i odvedeno više od 960 lica.
DRŽAVNE granice Srbije prema Albaniji i Makedoniji ostale su otvorene, pa je na Kosovo i Metohiju došlo oko 250.000 Albanaca iz Albanije i Makedonije, samo u periodu od dolaska Kfora do 13. maja 2000. godine.
Navršila se godina dana, a od Vlada Vulevića iz sela Zahaća kod Peći nikakve javke. U vreme kada su se među Šiptarima širile glasine da će ih sve poklati nekakve "paravojne srpske družine", u Vladovoj kući i kućama njegove braće, sklonilo se za svaki slučaj oko 300 ljudi, žena i dece. Vlado ih je čuvao kao svoje najrođenije. Žrtvovanje za svoje komšije, zbog lične časti i dostojanstva, svuda se na svetu ceni iznad svakih drugih interesa. Ali, šta znaju teroristi šta su čast i dostojanstvo, šta su humanost i solidarnost… Kada su horde ubica dojezdile na "krilima" krstaša i Amerike, pokupili su i Vlada Vulevića, iz kuće njegovog komšije Ujkana Kurtaja, gde ga je čuvala njegova porodica i porodica Beriša. Odveli su ga…
Tugovanje Vladovog sina jedinca Vula s majkom Nikoletom, suprugom Zoricom i maloletnom decom Majom i Jovanom, u iznajmljenom stanu u beogradskom naselju Mali Mokri Lug, prekinuo je telefonski poziv iz Prizrena. Javio se Sadri Tofaj, kojem je Vule Vulević kumovao na venčanju. Ne kaže se uzalud - kum pa sveti Jovan. Kako li ih je samo pronašao!?
- Šta želiš, kume moj dragi, da učinim za tebe? - pitao je kum Sadri Tofaj.
- Pronađi mi oca, živog ili mrtvog, biću ti zahvalan - zamolio ga je Vule.
- Sve ću učiniti za tebe, ti si me zadužio, daj samo bože da je živ - obećao je Sadri.


IZ ZATVORA U OVK
MEĐUNARODNA zajednica se u dva navrata snažno angažovala kako bi se iz srpskih zatvora oslobodili daljeg izdržavanja robije svi Šiptari. Prvi put, 1993. godine, neposrednim angažovanjem raznih kriznih grupa i kontakt grupa, pozivajući se na poštovanje zapadne demokratije, oslobođena je daljeg izdržavanja kazne velika grupa kriminalaca, terorista i političkih prestupnika. Svi su se iz zatvora direktno uključili u terorističke jedinice OVK i kidisali na živote Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji.
Koristeći se iskustvom u saradnji oko oslobađanja zatvorenika, međunorodna zajednica je na isti način i istim metodama izvršila pritisak na nove srpske demokratske vlasti, koje nisu mogle da odole takvom pritisku, pa je 2001. godine oslobođeno iz srpskih zatvore ukupno 2.100 kriminalaca, ubica i palikuća, među kojima je bilo beznačajno malo onih čije krivice nisu bile dokazane ili presude nisu bile pravosnažne.
(Nastaviće se)