Zločin umesto razmene

NEKOLIKO dana su se Vule Vulević i Sadri Tofaj naizmenično zvali, razgovarali, pitali se za junačko zdravlje, kako i dolikuje kumovima, koji su u ratnom vihoru morali svako na svoju stranu. Vulevići su proterani, Tofaji su morali uz progonitelje. Ali, eto, u nevolji su se ponovo pronašli, makar i telefonom.
Ponovo je zazvonilo u stanu Vulevića. Bio je to kum Sadri.
- Velika sreća kume, velika sreća, video sam kuma Vlada. Ne pitaj me gde i kako. Mogu ti reći da je dosta smršao, neobrijan je i nepodšišan, deluje izgladnelo. Dao sam mu sto maraka, toliko mi se našlo u džepu. Pogledaću šta mogu da učinim, ženin rođeni ujak je Ramuš Haradinaj, a on je, čuo si... - obećavao je kum Sadri Tofaj.
Vulevići su zanemeli od sreće. Otac je, znači, živ. Obavestili su čitavu rodbinu, pet sestara i mnogobrojne rođake i prijatelje. Isterani su iz trosobnog stana u Prizrenu, novog i dobro opremljenog, stigli su u slobodu s najlon kesama u rukama, ali su se za ovu priliku snašli i proslavili su vest koju im je kum Sadri Tofaj saopštio, jednog junskog dana 2000. godine. Bilo je i veselo i tužno…
Kum je posle nekoliko dana ponovo bio na vezi.
- Nema kume problema, kum Vlado će biti pušten, ali traže da se za njegovu slobodu plati petnaest hiljada maraka.
- Ti znaš kako sam izašao i svi moji, odakle mi toliko maraka, nemam ni dinara - požalio se Vule.
- Znam, potpuno te razumem. Evo, ovako, podelićemo otkup, ja ću dati sedam hiljada, a ti se postaraj za preostalih osam.
Dogovorili su se i ponovo se čuli.
Tada je Vule objasnio svom kumu da u Goraždevcu živi njegova sestra od strica Mirjana Srbljak, neka pođe kod nje i dobiće traženih osam hiljada maraka, jer je Vule u međuvremenu uspeo da se čuje sa Srbljacima.
Otišao je kum Sadri u Goraždevac. Dočekan je kao što se kum i dočekuje. Bio je sa maloletnim sinom. Dečko se ustručavao da ruča, ali kada su mu pomenuli kuma Vuleta, mali se nasmešio i oslobodio. Mirjana je izbrojala kumu osam hiljada nemačkih maraka, koje je delom skupila od muževe rodbine, predala ih kumu Sadriju Tofaju uz veliku zahvalnost što joj je pronašao strica.
Dani su se otegli kao godine, a godine kao večnost, Vulevići su čekali i čekali, ali od kuma ni traga ni glasa. Kako tada, tako i ostade…
VELIKO iznenađenje predstavljalo je puštanje na slobodu braće Mazreku iz Mališeva, koji su posle javnog priznanja da su silovali žene, devojke i devojčice, pa ih potom ubijali i spalili u krečani u selu Klečka, osuđeni na po dvadeset godina zatvora. Takvo ponižavanje i takvu uvredu srpski narod nikada do tada nije doživeo, a međunarodna zajednica je time utabala široku stazu za sve pritiske kojima će biti izloženi Srbija i srpski narod.
Prilikom isporučivanja tela otetih i ubijenih Srba na administrativnoj granici u Merdarima, posle identifikacije, počelo se "zuckati" da je prilikom isporuka ostataka pokojnika bilo i džakova u kojima su bila tela tek likvidiranih nesrećnih Srba. Takav zaključak izvlačili su prisutni pojedinci, koji su prenosili džakove s ostacima pokojnika, dok su većina tela bila celovita i odgovarala su normalnoj težini sveže ubijenih žrtava. Potom je krenula priča da su to leševi Srba koji su živi čuvani za razmenu, a zatim su svi poubijani kada su šiptarski teroristi pušteni na slobodu iz srpskih zatvora.
Sumnje nisu zvanično potvrđene, ali su nezvanično demantovane od pojedinih patologa, koji su obavili ekshumaciju i utvrdili identitet žrtava.
Pored ove dileme ostalo je i ono, još nerazjašnjeno, ko je, kada i zašto, otkopao već sahranjene Šiptare na Kosovu i Metohiji, a potom ih preneo i pokopao na dva-tri mesta u Srbiji. Poznato je, a to su uočili oni koji su se krajem 1999. godine zatekli na Kosovu i Metohiji, da su tada Šiptari otkopavali i selili svoje mrtve, ali je teško verovati da su ih selili izvan Pokrajine. Kada su u pitanju šiptarski ceremonijal-majstori, ništa se ne zna…
Strogoću zapadne demokratije umalo je životom platio poznati književnik Petar Sarić, koji ja jedva izbegao ispred šiptarskih terorista i našao utočište u Štrpcu, na Šar- planini. Njegovoj bolesnoj ženi Stani, tog 5. januara 2002. bio je neophodan lek, jer je svega nekoliko dana pre bila operisana. Bio je veliki sneg, a do prilično udaljene apoteke valjalo je što pre stići. Sarić se latio lopate, iako operisane kičme, i napravio poširoku stazu u snegu od garaže do izlaza na put. Tek što je krenuo, uvideo je da ne može proći od Unmikovog policijskog džipa, a njemu se žurilo. Izašao je iz automobila i zamolio devojku u uniformi da kaže dvojici kolega, koji su razgovarali preko puta, da malo pomere vozilo.
POLICAJCI se nisu osvrtali na Sarićeve molbe, već su nastavili da "čavrljaju", a on je bio nestrpljiv. Ponovo je reagovao, ali uzalud. Tek u neko doba, gorostasni policajac uputio se ka džipu, ali ga ja zaobišao i zašao duboko u Sarićevo dvorište. Taman što je iznervirani Petar izustio: "Šta to radiš, čoveče?", grdosija ga je ščepala i izvukla iz automobila, položila ga na stomak i kolenom mu zgazila na operisanu kičmu. Policajac ga je više puta udario pesnicom po glavi i licu. Bio je to hir američkog "mirovnjaka".
Gorostasni policajac, u službi zapadne demokratije, prestao je da ga udara kada je bio siguran da je srpski književnik "shvatio predavanje" o tome na šta sve jači imaju pravo. Mogao ga je i ubiti bez straha od kazne, jer ja naša administracija već bila potpisala onaj dokument da vojnici Kfora i policajci Unmika mogu i da biju Srbe, ali Srbi ne smeju da sa brane. A poznati književnik je pokušao da se brani rečima.
Povređeni Petar Sarić je dobio lekarsko uverenje, angažovao je advokata, pripremio krivičnu prijavu… U međuvremenu pozvao ga je sud iz Uroševca da se javi na saslušanje. Stigao je uz obezbeđenje, jer su na tom putu vrebali iz zasede šiptarski teroristi i već su ugasili nekoliko srpskih života.
Sudije, redom Šiptari, bili su začuđujuće korektni, ali im je optužba bila lažna: "zbog ometanja službenog lica"… i tako redom. Određen je Sariću pritvor od mesec dana i odveden je u zatvor u Gnjilanu. Zbog povreda i šoka koji je doživeo, lečenje mu je bilo neophodno. Ponudu da ode do gnjilanske bolnice odbio je, jer se pre toga iz te bolnice nisu vratili neki Srbi koji su imali lakše povrede. Drugu bolnicu nisu nudili, ali nisu ni prihvatili Sarićevu molbu da ga prebace u Gračanicu ili van Kosova i Metohije.
Društvo u gnjilanskom zatvoru pravili su mu samo Šiptari. Za divno čudo, nisu ga maltretirali…
Potom su krenuli protesti građana Štrpca i Srba preostalih na Kosovu i Metohiji, Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, PEN kluba i nekih organizacija u inostranstvu… U Francuskoj 7 bili su najglasniji, a i njihov glas je najdalje dopirao. Jedanaestog dana književnik Petar Sarić je pušten na slobodu.
Onaj glomazni Amerikanac, koji je silom došao da trenira strogoću na Srbima, pod imenom Tomas Džonson, vraćen je u Ameriku. Tako je saopšteno.



MASAKR NA NjIVI

STARO Gracko, selo nečuvenog zločina u kojem su šiptarski teroristi ubili četrnaest žetelaca na njivi, nikada nije prestalo da bude meta zločinaca, posebno onih iz susednog sela Mali Alaš.
Pet godina kasnije, sredinom februara 2004. godine, Staro Gracko je ponovo zacvilelo od bola. Nedaleko od sela na putu prema Lipljanu ubijeni su u svom automobilu mlađana Milijana Marković i profesor Zlatomir Kostić.
Istovremeno kada su ubijeni dvoje mladih iz zasede, ispaljeni su mitraljeski rafali na selo Staro Gracko, iz pravca šiptarskog sela Mali Alaš. Sumnja se da su iz ovog sela iz kojeg su ovog puta došli samo rafali, stigli i zločinci koji su počinili masakr u vreme žetve pšenice.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je tih dana izveštaj o Kosovu i Metohiji u kome je konstatovano da je "bezbednost Srba znatno poboljšana".


KNjIGA

"OTETA ZEMLjA" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita", sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, a u knjižarama će se pojaviti i krajem septembra, po ceni od 400 dinara.
(Nastaviće se)