Iščupano iz srca

PONAŠANjE Šiptara je istovetno prema Beogradu i Srbiji, kao da se nisu dogodile demokratske promene. Istini za volju, njima i nije do demokratije već do države po svaku cenu.
Svakodnevni pritisak šiptarskih čelnika na međunarodnu zajednicu da se reši što pre status Kosova i Metohije, jer "može svašta da se dogodi", pretočen je u frazu - "standardi pre statusa". Na tome je međunarodna zajednica neko vreme istrajavala, a kada se uverila da se nijedan standard ne ispunjava, krenula je od "kraja tanjega" - "status pa standardi". Na tome se, takođe, jedno vreme istrajavalo, a kada su uvideli da se na Kosmetu ne može ništa promeniti nabolje, kada su Srbi u pitanju, standardi su zaboravljeni i samo se razmišlja o statusu Kosova i Metohije.
Jedan od osnovnih zahteva iz Rezolucije 1244, koji se odnosi na povratak proterenih, i ne samo Srba, veoma je "stidljivo" načet. Umesto do se ljudima omogući povratak svuda na svoja ognjišta, međunarodna zajednica se zadovoljava povratkom pojedinaca u nekoliko srpskih sela kod Kline i Istoka. O povratku u gradske sredine, gde su Srbi većinom živeli, nema ni govora, jer im se, kako je zvanično saopšteno, ne može garantovati bezbednost. Kako je ta ista međunarodna zajednica vratila iz "dobrovoljnog progona" više stotina hiljada Šiptara i istog časa im pomogla da obnove oštećene i izgrade nove kuće?
Rezolucija 1244 predviđa da međunarodna zajednica može da koristi, ali ne i da raspolaže privrednim objektima, a postupa se sasvim suprotno. Pojedini kapaciteti, poput cementare u Đeneral Jankoviću, dati su pod zakup na 99 godina korišćenja. Srbija je potpuno isključena iz bilo kakvih mešanja u sudbinu strateških proizvodnih sistema u Pokrajini, iako ih je ona prvenstveno gradila vlastitim novcem i za neke još otplaćuje devizne dugove.
DOK se na Kosovu i Metohiji razgovaralo o ostvarivanju Rezolucije 1244 i statusu Pokrajine, terorističke snage OVK nisu mirovale. Pored zločina unutar Pokrajine, teroristi su pokušali da sukobe prebace u južni deo Srbije, u Bujanovac i Preševo, provocirajući svakodnevno srpsku vojsku i policiju na takozvanoj administrativnoj granici. Prolivena je krv i na jednoj i na drugoj strani, ali teroristi nisu uspeli u svojin mračnim namerama.
Šiptarski teroristi su uspeli da međunarodnoj zajednici nametnu da kopnena zona bezbednosti, pored Bujanovca, Prešava i Vranja, bude i Medveđa, koja zaista nema sa tim opštinama, koje pripadaju pčinjskom okrugu, mnogo veze, jer je Medveđa u jablaničkom okrugu. Mora se priznati da je to lukavo smišljeno. Zapravo, Jablanica i Medveđa se graniče sa prištinskom opštinom, a na tom području živi 75 odsto Srba, pa je planirano da to bude odbrambena zona prema Prištini i koridor prema Bujanovcu i Preševu, pa ako neko treba da strade, neko to budu Srbi.
Dok su šiptarski teroristi provokativno vršljali oko administrativne granice i zveckali oružjem, odvlačeći pažnju od zločina koji su se činili unutar Kosmeta, međunarodna zajednica se trudila da privoli Srbe da uđu u paralelne institucije vlasti, kako bi se lakše izborili za status Kosova i Metohije. Dogodilo se, međutim, nešto nepredviđeno.
Nedaleko od Kosovske Mitrovice, u selu Čabra (koje pripada regionu Zubinog Potoka, utopilo se u Ibru dvoje maloletne šiptarske dece. Žalost za dva života koja su tek u začetku ubrzo je prerasla u antisrpsku euforiju, jer je javnost obaveštena da su to nedelo počinili Srbi. Ispredana je priča da su neki srpski momci, koristeći pse, naterali u reku maloletne dečake u pokušaju da se spasu. Laž je ubrzo "provaljena" zahvaljujući šiptarskoj deci koja su bila prisutna kada su se dečaci utopili, a deca nisu na vreme "obrađena" da slažu, jer "režiseri" drame nisu očekivali da će Kfor prvo naleteti na decu.
Na drugu stranu reke, gde su se nalazila šiptarska deca, Srbin nije mogao prići neopaženo. Ispred njihovih kapija, na svega tridesetak metara teče reka Ibar, a najbliže srpsko selo Zupče je preko reke, koja se ne može preći bez mosta, a mosta tu nema.
ŠIPTARSKIM teroristima je svejedno šta je istina. Njima je važan povod, a kao povod im je poslužila tragedija dve šiptarske porodice iz sela Čabre.
Posle sahrane, koja je protekla po običajima koje Šiptari nikada nisu upražnjavali, niti su takvi običaji u duhu njihove vere i tradicije, otpočeo je organizovan pogrom Srba na čitavom Kosovu i Metohiji. Toga, 17. marta 2004. godine, naoružane šiptarske horde kidisale su na sve srpsko što je preostalo, dok su televizijske kamere vršile direktan prenos zločinačkog divljanja.
Snage Kfora su nespremno dočekale napad terorista, verovatno su bile iznenađene i uljuljkane sopstvenim izmišljotinama da su jedinice takozvane OVK razoružane, puno poverenje su poklanjale takozvanom Kosovskom zaštitnom korpusu. U ta tri dana ubijeno je 28 ljudi, lakše i teže je ranjeno 851 lice, razoreno 300 srpskih kuća i proterano više hiljada Srba, spaljeno je preostalih 35 pravoslavnih manastira i crkava.
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica, osvrćući se ne tragična zbivanja, rekao je da su međunarodna zajednica i NATO jasno poslali poruku ekstremistima da će se odlučno suprotstaviti nasilju. Moraju se vratiti u svoje domove i oni koji su ih napustili pre poslednjih dešavanja.
Iz sedišta NATO u Briselu poručili su da se na Kosovu dogodio "orkestrirani napad i da se posledice moraju hitno otkloniti". Ohrabrujuće je delovala izjava generalnog sekretara Jap de hop Shefera da se "sve porušene kuće moraju obnoviti i Srbi u njih vratiti".
Kuće nisu obnovljene, Srbi se nisu vratili na svoja iskonska ognjišta za kojima pate onako kako je to u svom pismenom zadatku izrazila Jovana Milosavljević: "Možda bi moja sećanja na Kosovo i Metohiju izbledela pred čarima prekrasnog Beograda, ali je u mom srcu i duši ostao dubok ožiljak zbog mnogo ubijene i proterane srpske dece. Došla sam uoči rata sa deset godina, ali taj ožiljak koji se zove Kosovo i Metohija ne da mi da ga predam zaboravu. Osećam ga kako me boli i budi tugu i strah da neću dugo videti Bogorodicu Ljevišku, Visoke Dečane, Gračanicu."
Šiptarski separatisti i teroristi, ispred očiju međunarodne javnosti i delimično uz njenu pomoć, otimaju komad po komad zemlje, zatiru tragove srpskog iskonskog življenja na svetoj srpskoj zemlji i misle da su je već oteli. Oni zaboravljaju da su na njoj plitko usađeni i da nemaju nijedan spomenik materijalne i duhovne kulture, do sredine minulog veka.
Sasvim su smeli s uma da su tapije u srpskim rukama i srpskom pamćenju, odakle ih niko ne može oteti.



UTRTI TRAGOVI



DONjA Klina kod Srbice, rodno mesto Hašima Tačija, čiji su preci srpsko-vlaškog porekla, je poarnaućena, pa je i porodica Tači promenila bivše prezime Čitaković. Iz sela Banje kod Mališeva, koje je iz pravoslavlja prešlo u islam, a potom se poarnautilo, potiče Fatmir Ljimaj. I sva druga drenička sela, poput Kruševca, Kućica, Likošana, Ludovića, Marina, Mikušnice, Nekovca, Poljanca, Srbice bila su naseljena srpskim življem, a potom su poarnaućena.
Profesor Vukanović svedoči da je primanje islama i arnaućenje teklo tiho i sporo. Prvo su glave porodica primale islam, a žene su ostajale u staroj veri. Očekivali su bolja vremena i nadali se povratku svojim običajima. Okolnosti su bile sve teže i teže, a život nesnošljiviji pa su se starešine porodica poarnaućivale i odrođavale se. Sama Drenica se brzo širila, pa je između dva rata imala 98 sela, i sva arnautska, osim srpskih doseljeničkih porodica, koje su iseljene pod direktnim ili indirektnim pritiskom.
Zanimljivo je da je car Dušan poklonio manastiru Hilandaru sela Izbicu i Sedlare, 1348. godine. Gospodar Drenice Vuk Branković bio je "lakše ruke", poklonio je Hilandaru sela Banjicu, Vrbovac, Trstenik, Tušile, Štiticu i Roman. A Dobroševce i Trnavu zaveštali su manastiru svetog Petra na Svetoj gori, Grgur Đurđe i Lazar Branković sa majkom Marom, 1413. godine.
Drenica je u vreme turskih popisa 1455. godine imala 58 sela u kojima su živeli Srbi, dok je bilo svega 13 arbanaških porodica, koje su govorile srpski i bile su pravoslavne vere. Pored srpskih i arbanaških porodica bilo je šest vlaških, tri grčke i dve jermenske porodice.
Smeštena u središnom delu Drenice, veoma privlačna planina Čičevica, ponovo je, kao u vreme balista, postala stecište terorističkih družina šiptarskih separatista. Bilo je to pravo i teško dostupno utvrđenje iz kojeg su napadali policiju i terorisali okolna šiptarska sela. Čak su prokopali i podzemne hodnike u kojima su sakrivali i čuvali oružje i hranu.
Čičevicu su obično zvali Srpska sveta planina, zbog mnogobrojnih bogomolja. Jedan putopisac, u neko daleko vreme pre Turaka, napisao je o Čičevici da je imala 77 potoka, 77 studenaca i 77 crkava. Svi toponimi u dreničkom kraju, koji danas ima oko 110 sela, slovenskog su porekla, a najviše je onih sa predznakom crkveno, popovsko, i pastirsko…
Naseljenička sela u Drenici: Srbica, Kraljica, Poljance, Čikatovo i još desetak, potpuno su iseljena, i u njima su, kao i u onim prethodno otetim od Srba, utrti svi tragovi srpskog življenja. Jedini svetionik, preostao iz četrnaestog veka, jeste manastir Devič, koji je opstajao, uprkos pljačkama i paljevinama, oduzetoj zemlji i nezaštićenim kaluđerima i kaluđericama. I opet, posle pljačke i paljevine, hrabre kaluđerice sve dižu iz pepela.



"OTETA ZEMLjA" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita" sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, a u knjižarama će se pojaviti krajem septembra, po ceni od 400 dinara.
(K r a j)