U vrtlogu pobune

Piše: Ivan IVANjI

PRVI sekretar Mađarske partije trudbenika, u stvari, Komunističke partije, Janoš Kadar, 29. oktobra 1956. godine kasno uveče završio je svoje izlaganje četvorici novinara rečima:
“Recite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako, i onako...”
Najiskusniji među nama, dopisnik beogradske “Politike” Đuka Julius zaprepašćeno mu je upao u reč:
“Vi to, svakako, niste rekli novinarima!”
Bilo je to pre pola stoleća. Period između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine ušao je u istoriju kao mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o “mađarskim događajima”.
Na domaku mađarske prestonice na livadi bile su parkirane desetine tenkova, oklopnih kola, vojnih kamiona. Pripadnici mađarske tajne službe AVH ("vlast za odbranu države") u svojim karakterističnim plavim uniformama proveravali su naše pasoše.
Ne znam kako smo nas četvorica jugoslovenskih novinara uspeli da u Budimpešti slučajno upadnemo u jedno od centara ustanka u osmom kvartu blizu bioskopa “Korvin”, a nedaleko od kasarne “Kilijan”. Naoružani civili su nam preteći mahali da se zaustavimo. Stali smo pored spaljenog ruskog tenka. Iz njegovog otvora virio je nagoreli gornji deo leša vojnika koji nije uspeo da se spase. Glava i prsa su mu bila kao od neke crne, ugljenisane, katranaste mase, ruke izgorele do kostiju.
Najstariji među ustanicima dao nam je intervju. Sećam se da se hvalio da ima vojničkog iskustva, jer je bio kapetan u vojsci koja se borila u Rusiji za vreme Drugog svetskog rata. Nije priznavao vladu Imrea Nađa. O sebi je rekao:
“Moja ličnost nije važna. Ovde su me izabrali za komandanta. Mi smo revolucionarni studenti i omladinci...”
Bio je isuviše star za omladinca ili studenta. Onda nas je pitao za koga smo?
“Za istinu!”, odgovorili smo.
KOMANDANT nam je rekao da nije zadovoljan sa jugoslovenskim stavovima:
“Isuviše navijate za propalu vlast, za Nađa, o narodnim borcima govorite kao o kontrarevolucionarima, o Rusima i avehaovcima kao onima koji treba da uspostave red i mir!”
“Ko vam to kaže?”
“Čuli smo na radiju `Slobodna Evropa`.”
Inače, za vreme mađarske revolucije nekako je najlakše bilo biti jugoslovenski novinar. Obe strane su nas poštovale. Ustanici iz osmog kvarta nisu razumeli zašto nismo hteli da prenesemo neke njihove pismene poruke na određene adrese u glavnom gradu.
Objasnili su nam da su ovaj blok zgrada opkolile ruske oklopne jedinice. Rekli su da ne shvataju kako smo uspeli da se slučajno probijemo do njih. Sada je, međutim, pitanje bilo kako čitavi da izađemo iz okruženja. Oprezno smo se odvezli do mesta koje su nam označili i provirili iza zida. Pred nama se nalazio poveliki trg. Brisani prostor. Na njemu osam izgorelih ruskih tenkova. Nisam brojao leševe na trgu, bilo ih je mnogo, ruski vojnici i mađarski civili. Niko se nije usuđivao da ih ukloni. Jedna mlada devojka nam je pokazala:
“Iza onog podvožnjaka su Rusi!”
Neko nam je dao neku vrstu bele zastave, peškir vezan za dršku metle, kojom možemo da mašemo i tako smo s njom, sa našim jugoslovenskim zastavama i sa upaljenim farovima na kolima uspeli da dođemo do ruskih tenkova, koji su opet uperili svoje topove i mitraljeze u nas. Sva sreća što nisu bili nervozni, nisu otvorili vatru, iako su imali toliko žrtava.

I Rusi su nam proverili pasoše i novinarske legitimacije, naravno, mnogo vičnije od mađarskih ustanika.
“Ništa ne valja”, rekao nam je ruski major. “Ginu mi ljudi, a ne znam zašto. Tamo je banda, to je jasno. Mogao bi da ih zbrišem za pola sata, ali moja komanda ne dozvoljava. Mogli bismo da koristimo i ratno vazduhoplovstvo. Ovi pred nama imaju jedan ili dva topa. Kakva je to vatrena moć? A nisu ni dobro obučeni. Meni su naredili da ne smem da rušim zgrade. Ovde nas svi mrze. Narod nas neće. Šta da radim ako mi, ipak, narede da pucam u narod?”
TADA, naravno, nismo mogli da znamo da o situaciji, u kojoj smo se našli, otprilike u isto vreme u Kremlju raspravljaju najviši funkcioneri Sovjetskog Saveza: Hruščov, Molotov, Maljenkov, Kaganovič, Furceva, Brežnjev, maršali Vorošilov i Žukov i drugi. Zapisnik je vodio Vladimir Nikiforovič Maljin, sekretar Opšteg odeljenja CK KP SSSR. Overeni stenografski zapisnici do sada nisu izašli na videlo, možda nisu ni sačinjeni i zavedeni, ali sedamnaest Maljinovih zabeleški o sastancima vrha sovjetske Partije povodom mađarske drame objavljeni su 1996. u izdanju ruskog Istorijskog arhiva. One deluju kao skice za sastavljanje zvaničnih zapisnika, jer vrve svojevrsnim skraćenicama, a zapisane su olovkom. Radi se o sastancima Predsedništva KP SSSR, to je organ koji je zamenio Politbiro, pa su ga često i dalje tako nazivali. Na njih su povremeno pozivani i funkcioneri koji nisu bili ni članovi, ni kandidati za članove tog tela. Hruščov je toga dana referisao da je Kadar sklon da pregovara sa “bazama otpora”. Maršal Žukov je obavestio da se Crvena armija uzdržava da svom snagom uguši ustanak. Molotov je kritikovao razvoj koji ide u pravcu kapitulacije. Mikojan i Suslov su bili na licu mesta, u Budimpešti, izneto je mišljenje da su oni "isuviše meki". Konstatovalo se da već ima oko 600 poginulih ruskih vojnika i da se "kod bioskopa `Korvin` nalazi banda pod komandom jednog pukovnika, koji je služio u Hortijevoj armiji". Takav jedan pukovnik Berlaki kao komandant grupe, pominje se i u izveštaju šefa NKVD, generala Serova, od 27. oktobra. Neki izvori kao komandanta grupe pominju izvesnog Gergelja Pongraca.
Ulice su bile gotovo prazne. Pred nekim dućanima sa namirnicama stvorili su se redovi. Ispred sedišta CK stajalo je desetak ruskih tenkova sa otvorenim kupolama, a pred ulazom pripadnici mađarske rečne mornarice sa ukrštenim redenicima preko grudi.

(Nastaviće se)

KNjIGU "Mađarska revolucija" Ivana Ivanjija objaviće izdavačka kuća "Samizdat B 92", početkom 2007. godine.