Iako je prihvatio da se sastane sa jugoslovenskim novinarima, Imre Na? lukavo izbegao susret. Na ugovoreni razgovor stigao Janoš Kadar i tada rekao: Ako pozovem Ruse da se vrate, u?i ?u u istoriju kao dželat ma?arskog naroda
Piše: Ivan IVANJI SMESTILI smo se u hotel "Mir" na kružnom bulevaru u centru. Kada smo zatražili jelovnik, kelner nam je učtivo rekao da jelovnik, doduše, može da nam donese, samo što od hrane nema ništa. Jeli smo danima salamu, sardine, dvopek i čokoladu, koje smo mudro poneli od kuće.
Tog dvadeset i devetog oktobra posle podne u Budimpešti su se slučajno zatekli Dobrica Ćosić i visoki jugoslovenski, privredni funkcioner Leon Geršković. Ćosić je u Budimpeštu stigao na sam dan izbijanja revolucije kao predstavnik Saveza književnika Jugoslavije na sastanak urednika književnih časopisa socijalističkih zemalja koji je organizovala mađarska revija „Veliki svet“.
Ustanak je, doduše, stvarno krenuo od naprednih studenata i pisaca okupljenih u kružocima nazvanim po pesniku Šandoru Petefiju. Njegovi prvi učesnici su sebe smatrali marksistima. Međutim, ubrzo su se buntu priključili, a možda od samog početka lukavo učestvovali, veoma različiti protivnici ne samo SSSR, nego svake socijalne politike, pre svega krugovi oštećeni nacionalizacijom i agrarnom reformom. Bilo je i pristalica kardinala Mindsentija, neke vrste mađarskog Stepinca, pa čak restitucije režima Hitlerovog saveznika Mikloša Hortija.
Najlepša revolucija? Ona se najčešće deli na tri etape:
Prva ruska intervencija trajala je od 23. do 27. oktobra;
Haos i prividno ili stvarno povlačenje sovjetskih vojnih jedinica od 28. oktobra do 3. novembra;
Druga ruska intervencija počela je 4. novembra.
Mi smo, dakle, 28. oktobra zaista mislili da su Rusi definitivno dobili naređenje da obustave borbu “sa narodom” i da se planski polako povuku, u najmanju ruku iz Budimpešte, a nadali smo se da će nova vlada na čelu sa Imreom Nađom postepeno preuzeti stvari u svoje ruke, pa čak i (kako smo bili naivni!) da krene putem nesvrstanosti i samoupravnog socijalizma baš kao Jugoslavija. Jednostavije rečeno, navijali smo za Imrea Nađa, ali videli smo da neki njegovi tobožnji saveznici baš i nisu vredni naših simpatija.
DANAS znamo da se sovjetsko rukovodstvo toga trena zaista kolebalo kako da postupi. Maršal Žukov, jedan od najpoznatijih sovjetskih vojskovođa, predložio je da se reaguje "elastično". Hruščov je na sastanku Politbiroa potvrdio: "...spremni smo da povučemo jedinice iz Budimpešte" (nije rekao iz cele Mađarske). Izjavio je: "Englezi i Francuzi se sad spremaju da naprave gužvu u Egiptu. Nemojmo da se nađemo sa njima u istom društvu..." To je on mogao da zna samo na osnovu obaveštajnih podataka, jer će izraelska vojska napasti Egipat tek jedan dan, Engleska i Francuska dva i po dana kasnije, 31. oktobra, pomorskom blokadom i bombardovanjem egipatskih gradova iz vazduha. Što se tiče strateških odnosa u svetu, od toga trena razvoj događaja u Mađarskoj tekao je paralelno sa ratnim akcijama na Bliskom istoku.
Ko smo bili mi, koji smo u Budimpešti, nemajući, naravno, pojma o tome šta se događa u Moskvi, šta se priprema u Egiptu, sve do Kadarove izjave, pretpostavljali da se Rusi povlače i da je rukovodstvo mađarskog ustanka jedinstveno? U najmanju ruku nas četvorica novinara, Julius, Teslić, Apro i ja, ali i jugoslovenska ambasada. Na čelu ambasade stajao je poslanik i otpravnik poslova Dalibor Soldatić, Dalmatinac. Za ambasadora u Mađarskoj već je bio naimenovan iskusni političar i obaveštajac, Crnogorac, Jovo Kapičić, ali još nije bio stigao. Šef obaveštajnog punkta u našoj ambasadi bio je Osman Đikić, on će mi mnogo godina posle reći: “To što je znao Soldatić, znao sam i ja, ali on nije znao sve što sam ja znao...”
GRADSKE telefonske veze su uglavnom radile. Iz svoje hotelske sobe pokušavao sam i donekle uspeo da uspostavim vezu sa nekim mladim novinarima, koje sam upoznao u toku leta. Jedni su stajali na strani ustanika, drugi su bili verni “svojoj partiji”, pričali o opasnosti “klerikalno-fašističke diktature” i bojali se linča. Za to vreme je neumorni Đuka Julius uspeo da za nas četvoricu već za sutra, 29. oktobra, rano posle podne, ugovori sastanak sa predsednikom vlade Imreom Nađom, u zgradi Centralnog komiteta.
Dok smo se peli uz stepenice zgrade Centralnog komiteta pored do zuba naoružanih mornara, pa prolazili hodnicima sa crvenim tepisima, ali i ponekim staromodnim mitraljezom tipa “maksim”, mislio sam na filmove sa temom Oktobarske revolucije u Rusiji, na Smoljni. Osećao sam se strahovito važnim, pa ja sam sada “deo istorije”! Uveli su nas u jednu kancelariju, zamolili da čekamo, pa se iznenada setili i upitali da li smo gladni? Potvrdili smo da jesmo.
Prazan pisaći sto pored prozora, konferencijski sto u sredini sobe, stolice, fotelje. Jasno se sećam čistoće, nigde zrna prašine, znači, čistačice su radile uprkos revoluciji ili kontrarevoluciji. Uneli su nam čorbast pasulj sa suvim rebarcima i čuveno mađarsko testo “turoš čusa”, neku vrstu naročito masnog bureka sa sirom. Navalili smo da jedemo. Za konferencijskim stolom sa blistavo sjajnom, drvenom pločom. Pili smo samo vodu iz vodovoda. Vreme je prolazilo. Onda je neko ušao da nam javi da se drug Imre Nađ zadržao u parlamentu i da danas verovatno više neće stići da dođe u CK, ali tu je drug Janoš Kadar, koji je čuo da su u zgradi jugoslovenski novinari, pa bio bi spreman da nas primi.
Kadar je te večeri delovao veoma umorno, bio je neobrijan, oči crvene od nespavanja. Rekao nam je da proteklih nedelju dana, od kada je stigao iz Jugoslavije, gde je bio u poseti kao član državno-partijske delegacije, gotovo nije stigao ni cipele da skine. Nas četvorica novinara te večeri bili smo ubeđeni da su sovjetske trupe počele sa povlačenjem iz Mađarske i da su Janoš Kadar i Imre Nađ, predsednik vlade i ministar, članovi najvišeg rukovodstva iste partije, bliski saradnici i istomišljenici. U vladi je Nađ Kadarov pretpostavljeni, u partiji je obrnuto.
Kadar nam je rekao:
“Ako nastavimo da radimo kako Nađ hoće, u Mađarskoj neće biti demokratije zapadnog tipa, na šta bih nekako i pristao, iako bi moja partija na slobodnim izborima dobila samo oko dva odsto glasova, a na vlast bi došli kardinal Mindsenti i klerikalno-fašistički režim, kao što je Salazarov u Portugalu. A ako pozovem Ruse da se vrate, ući ću u istoriju kao dželat mađarskog naroda!”
KADAR I RAJK
GOVORILO se da je baš Kadar nagovorio Rajka da prizna da je izdao revoluciju i da je bio špijun jugoslovenske Udbe, koga je zavrbovao lično Aleksandar Ranković, da je Kadar ubedio Rajka da bi njegovo priznanje bilo u interesu revolucije i međunarodnog radničkog pokreta, da će ga, doduše, osuditi, ali da će dobiti novi identitet i nastaviti da živi i radi negde u Sovjetskom Savezu. Sigurno je da je Rajk na javnom procesu priznao sve što su mu naredili, za šta su ga optužili, a što nije mogla da bude istina. Kadar se, navodno, razočarao kada su Rajka posle procesa, ipak, obesili. Govorilo se, nadalje, da je Kadar strahovito mučen, da mu je šef tajne službe Farkaš mokrio u usta. Omrznuti kao vođe rigidnog sistema, Rakoši, Gere, Farkaš i Revaj su bili Jevreji, Rajk, Kadar i Nađ “pravi Mađari”.
(Nastaviće se)
Tog dvadeset i devetog oktobra posle podne u Budimpešti su se slučajno zatekli Dobrica Ćosić i visoki jugoslovenski, privredni funkcioner Leon Geršković. Ćosić je u Budimpeštu stigao na sam dan izbijanja revolucije kao predstavnik Saveza književnika Jugoslavije na sastanak urednika književnih časopisa socijalističkih zemalja koji je organizovala mađarska revija „Veliki svet“.
Ustanak je, doduše, stvarno krenuo od naprednih studenata i pisaca okupljenih u kružocima nazvanim po pesniku Šandoru Petefiju. Njegovi prvi učesnici su sebe smatrali marksistima. Međutim, ubrzo su se buntu priključili, a možda od samog početka lukavo učestvovali, veoma različiti protivnici ne samo SSSR, nego svake socijalne politike, pre svega krugovi oštećeni nacionalizacijom i agrarnom reformom. Bilo je i pristalica kardinala Mindsentija, neke vrste mađarskog Stepinca, pa čak restitucije režima Hitlerovog saveznika Mikloša Hortija.
Najlepša revolucija? Ona se najčešće deli na tri etape:
Prva ruska intervencija trajala je od 23. do 27. oktobra;
Haos i prividno ili stvarno povlačenje sovjetskih vojnih jedinica od 28. oktobra do 3. novembra;
Druga ruska intervencija počela je 4. novembra.
Mi smo, dakle, 28. oktobra zaista mislili da su Rusi definitivno dobili naređenje da obustave borbu “sa narodom” i da se planski polako povuku, u najmanju ruku iz Budimpešte, a nadali smo se da će nova vlada na čelu sa Imreom Nađom postepeno preuzeti stvari u svoje ruke, pa čak i (kako smo bili naivni!) da krene putem nesvrstanosti i samoupravnog socijalizma baš kao Jugoslavija. Jednostavije rečeno, navijali smo za Imrea Nađa, ali videli smo da neki njegovi tobožnji saveznici baš i nisu vredni naših simpatija.
DANAS znamo da se sovjetsko rukovodstvo toga trena zaista kolebalo kako da postupi. Maršal Žukov, jedan od najpoznatijih sovjetskih vojskovođa, predložio je da se reaguje "elastično". Hruščov je na sastanku Politbiroa potvrdio: "...spremni smo da povučemo jedinice iz Budimpešte" (nije rekao iz cele Mađarske). Izjavio je: "Englezi i Francuzi se sad spremaju da naprave gužvu u Egiptu. Nemojmo da se nađemo sa njima u istom društvu..." To je on mogao da zna samo na osnovu obaveštajnih podataka, jer će izraelska vojska napasti Egipat tek jedan dan, Engleska i Francuska dva i po dana kasnije, 31. oktobra, pomorskom blokadom i bombardovanjem egipatskih gradova iz vazduha. Što se tiče strateških odnosa u svetu, od toga trena razvoj događaja u Mađarskoj tekao je paralelno sa ratnim akcijama na Bliskom istoku.
Ko smo bili mi, koji smo u Budimpešti, nemajući, naravno, pojma o tome šta se događa u Moskvi, šta se priprema u Egiptu, sve do Kadarove izjave, pretpostavljali da se Rusi povlače i da je rukovodstvo mađarskog ustanka jedinstveno? U najmanju ruku nas četvorica novinara, Julius, Teslić, Apro i ja, ali i jugoslovenska ambasada. Na čelu ambasade stajao je poslanik i otpravnik poslova Dalibor Soldatić, Dalmatinac. Za ambasadora u Mađarskoj već je bio naimenovan iskusni političar i obaveštajac, Crnogorac, Jovo Kapičić, ali još nije bio stigao. Šef obaveštajnog punkta u našoj ambasadi bio je Osman Đikić, on će mi mnogo godina posle reći: “To što je znao Soldatić, znao sam i ja, ali on nije znao sve što sam ja znao...”
GRADSKE telefonske veze su uglavnom radile. Iz svoje hotelske sobe pokušavao sam i donekle uspeo da uspostavim vezu sa nekim mladim novinarima, koje sam upoznao u toku leta. Jedni su stajali na strani ustanika, drugi su bili verni “svojoj partiji”, pričali o opasnosti “klerikalno-fašističke diktature” i bojali se linča. Za to vreme je neumorni Đuka Julius uspeo da za nas četvoricu već za sutra, 29. oktobra, rano posle podne, ugovori sastanak sa predsednikom vlade Imreom Nađom, u zgradi Centralnog komiteta.
Dok smo se peli uz stepenice zgrade Centralnog komiteta pored do zuba naoružanih mornara, pa prolazili hodnicima sa crvenim tepisima, ali i ponekim staromodnim mitraljezom tipa “maksim”, mislio sam na filmove sa temom Oktobarske revolucije u Rusiji, na Smoljni. Osećao sam se strahovito važnim, pa ja sam sada “deo istorije”! Uveli su nas u jednu kancelariju, zamolili da čekamo, pa se iznenada setili i upitali da li smo gladni? Potvrdili smo da jesmo.
Prazan pisaći sto pored prozora, konferencijski sto u sredini sobe, stolice, fotelje. Jasno se sećam čistoće, nigde zrna prašine, znači, čistačice su radile uprkos revoluciji ili kontrarevoluciji. Uneli su nam čorbast pasulj sa suvim rebarcima i čuveno mađarsko testo “turoš čusa”, neku vrstu naročito masnog bureka sa sirom. Navalili smo da jedemo. Za konferencijskim stolom sa blistavo sjajnom, drvenom pločom. Pili smo samo vodu iz vodovoda. Vreme je prolazilo. Onda je neko ušao da nam javi da se drug Imre Nađ zadržao u parlamentu i da danas verovatno više neće stići da dođe u CK, ali tu je drug Janoš Kadar, koji je čuo da su u zgradi jugoslovenski novinari, pa bio bi spreman da nas primi.
Kadar je te večeri delovao veoma umorno, bio je neobrijan, oči crvene od nespavanja. Rekao nam je da proteklih nedelju dana, od kada je stigao iz Jugoslavije, gde je bio u poseti kao član državno-partijske delegacije, gotovo nije stigao ni cipele da skine. Nas četvorica novinara te večeri bili smo ubeđeni da su sovjetske trupe počele sa povlačenjem iz Mađarske i da su Janoš Kadar i Imre Nađ, predsednik vlade i ministar, članovi najvišeg rukovodstva iste partije, bliski saradnici i istomišljenici. U vladi je Nađ Kadarov pretpostavljeni, u partiji je obrnuto.
Kadar nam je rekao:
“Ako nastavimo da radimo kako Nađ hoće, u Mađarskoj neće biti demokratije zapadnog tipa, na šta bih nekako i pristao, iako bi moja partija na slobodnim izborima dobila samo oko dva odsto glasova, a na vlast bi došli kardinal Mindsenti i klerikalno-fašistički režim, kao što je Salazarov u Portugalu. A ako pozovem Ruse da se vrate, ući ću u istoriju kao dželat mađarskog naroda!”
KADAR I RAJK
GOVORILO se da je baš Kadar nagovorio Rajka da prizna da je izdao revoluciju i da je bio špijun jugoslovenske Udbe, koga je zavrbovao lično Aleksandar Ranković, da je Kadar ubedio Rajka da bi njegovo priznanje bilo u interesu revolucije i međunarodnog radničkog pokreta, da će ga, doduše, osuditi, ali da će dobiti novi identitet i nastaviti da živi i radi negde u Sovjetskom Savezu. Sigurno je da je Rajk na javnom procesu priznao sve što su mu naredili, za šta su ga optužili, a što nije mogla da bude istina. Kadar se, navodno, razočarao kada su Rajka posle procesa, ipak, obesili. Govorilo se, nadalje, da je Kadar strahovito mučen, da mu je šef tajne službe Farkaš mokrio u usta. Omrznuti kao vođe rigidnog sistema, Rakoši, Gere, Farkaš i Revaj su bili Jevreji, Rajk, Kadar i Nađ “pravi Mađari”.
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
OSVEŽAVA I DAJE SNAGU: Prolećna salata od šargarepe i suvog grožđa
PROLEĆNA salata od šargarepe i suvog grožđa je osvežavajuća i daje energiju.
13. 05. 2025. u 23:10
"SVET MI SE SRUŠIO TE NOĆI" Majka: Moj dečak izašao iz kuće neprimetno, namamljen u zlu zamku na igralištu
U MALOM gradu Mandenu, u Severnoj Rajni-Vestfaliji, četrnaestogodišnji Tolga I. izboden je nožem tokom noći na dečijem igralištu.
13. 05. 2025. u 23:09
KATASTROFA ZA BOSTON! DŽejson Tejtum doživeo najtežu moguću povredu u svetu sporta
Košarkaši Bostona gube u plej-of seriji od Njujork Niksa sa 3:1, međutim to im je sada manji problem, jer se njihov najbolji igrač katastrofalno povredio.
13. 05. 2025. u 23:06
TRAMP SE OGLASIO O PREGOVORIMA U ISTANBULU: U Tursku putuje i Rubio - Očekujem solidne rezultate od razgovora Rusije i Ukrajine
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je da će američki državni sekretar Marko Rubio i drugi predstavnici SAD otputovati u Istanbul na pregovore o Ukrajini.
13. 05. 2025. u 23:02
"SRAMOTNE AKCIJE NETANJAHUA U GAZI" Makron: Treba preispitati odnos EU i Izraela
FRANCUSKI predsednik Emanuel Makron danas je ocenio da su postupci vlade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua kada je u pitanju humanitarna situacija u Pojasu Gaze ''neprihvatljivi'' i ''sramotni'', dodavši da se ne protivi preispitivanju odnosa EU i Izraela.
13. 05. 2025. u 23:00
