Dželati kraj Dunava

Piše: Ivan Ivanji
ČLAN najvišeg rukovodstva Mihalj Farkaš, koji je više puta menjao naziv svoje funkcije (uglavnom bio ministar odbrane, ali uvek ostao šef celokupnog aparata policije i tajne službe), postavio je svog sina Vladimira za glavnog islednika, u činu potpukovnika AVH. Staljinistički sistemi smatrali su da je osnova njihove vlasti informisanost, po mogućnosti totalno saznanje o svemu što se među ljudima sprema, govori, pa čak i misli. To je u praksi značilo imati što je moguće više doušnika, a podatke o svemu i svačemu dobiti, ako se drugačije nije moglo, zastrašivanjem i torturom. Mladi Vladimir Farkaš se isticao kao prvoklasni mučitelj i dželat.

Prema sovjetskim saznanjima, početkom pedestih je u Mađarskoj bilo pokrenuto oko milion i po postupaka protiv pojedinaca. U zemlji je tada živelo 9,5 miliona stanovnika, istragom je, dakle, bio pogođen svaki šesti, a ako se ne računaju deca i starci, bar svaki četvrti! Ne zna se broj onih koji su na razne načine zastrašivani ili mučeni. Sam Vladimir Farkaš je u istrazi, koja je u toku leta 1956. godine vođena protiv njega, potvrdio da su njegov otac i lično Rakoši davali uputstva o tome na koji način će ko biti mučen.
     
Janoš Kadar je o tom sistemu znao sve, na neki način čak i više od većine njegovih kolega, on je i sam bio veoma visoki funkcioner u vreme kad se primenjivao teror protiv pojedinaca, posle toga bio je njegova žrtva, ne samo fizički mučen, nego dugo u neizvesnosti da li će mu sutrašnji dan biti poslednji u životu, a sada je usred zaista smutnog vremena opet stajao na vrhu. Sve to nisam znao, bar nisam bio svestan razmera situacije u kojoj se nalazila ta pocepana ličnost.

KADAR će u Mađarskoj vladati više od dve decenije pre nego što će se formalno dobrovoljno povući sa svih funkcija. Za vreme svog poslednjeg govora pred Centralnim komitetom, koji je ličio na neku vrstu ispovesti i kajanja, delovao je rastrojeno, nije uspevao da završi započete rečenice. To se tumačilo njegovom senilnošću, ali ja mislim da je njegova savest pokušala da progovori pred mnogobrojnim avetima prošlosti. Morao se pitati da li je izneverio Lasla Rajka? Da li je izneverio Imrea Nađa? Da li su njih dvojica završili na vešalima zbog njega? Da li je zaista ostao veran bar svojim idealima? Citiram ga doslovno po stenogramu, koji sam preveo.
     
“Šta sam mogao da radim, recite mi, šta sam mogao da radim, kad na prvom mestu ne stoji ono pitanje na koje sam se pripremao... Nimalo ne mogu da budem ponosan na to što sam uradio, nimalo ponosan... A svako valjda zna šta je to odgovornost... To su časovi, minuti odluke, ne radi se o mojoj sudbini, nego, sam Otac Bog zna o čemu, o sudbini mnogih ljudi... Lekari su me upozorili da više ništa ne umem da kažem sa punom odgovornošću. Drugovi! Ovde valjda još smem da kažem drugovi, zar ne? Jer u parlamentu više ne smem... Nisam hteo da budem uzročnik nemira. U komunističkoj partiji staroj sedamdeset godina, ja sam ipak član bio pedeset sedam godina...”
     
Mucao je tako gotovo celi sat. Niko nije hteo ili smeo da ga prekine dok na kraju nije pronašao rečenice, koje je valjda tražio čitavo vreme:
     
“Sad sam se setio! Situacija je posle 28. oktobra bila takva da su na osnovu odela, boje kože, ne znam ja čega sve, ukazivali na nenaoružane ljude i ubijali ih kao u toku nekog pogroma. Oni su ubijani pre nego što se to dogodilo Imreu Nađu i njegovim ljudima. A kad mi kažu da ja to sve ne sagledavam u istorijskim razmerama, mirno odgovaram, ja to vidim iz svoje perspektive od više od trideset godina i meni je žao svakoga...”

MISLIM da može da se kaže da je na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, što će dva dana pošto je s nama razgovarao 29. oktobra, naglo napustiti Imrea Nađa, uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime.

One dramatične večeri Đuka Julius je obećao da ćemo Kadarovu poruku da je "stvar socijalizma u Mađarskoj propala" smesta lično preneti u Jugoslaviju. Zamolio je da nam daju benzin, jer se slobodno više nije mogao kupovati. Po naređenju Kadara napunili su rezervoar do vrha i dali nam još dve kante sa po 25 litara, a kao pratnju, bar do ruba Budimpešte, neku vrstu smešnih bornih kola, zapravo, automobil ruske marke “pobjeda”, na čijem je krovu napravljen okrugli prorez i montiran mitraljez. Taj auto nas je pratio prvo do jugoslovenske ambasade, ali poslaniku Soldatiću nismo rekli detalje. Đuka je smatrao da nije siguran ni u njega, ni u veze kojima se tada raspolagalo iz Budimpešte, bojao se da bi i Rusi i Amerikanci mogli da presretnu svaku depešu.
     
Iste noći krenuli smo za Jugoslaviju. Na granici nas niko nije zadržavao, praktično je bila otvorena.

U jednoj državnoj vili na Paliću dočekao nas je Geza Tikvicki, tadašnji predsednik Saveza komunista Vojvodine. Odmah smo otkucali i poslali izveštaje svojim redakcijama.
     
Tikvicki nam je sutradan ujutro, pre nego što ćemo krenuti natrag u mađarsku revoluciju, ponudio da ponesemo pištolje. Odbili smo. Novinari treba da bude nenaoružani. Primili smo umesto oružja velike pakete s jelom i pićem.
     
Potvrdu raspoloženja Janoša Kadara 29. oktobra našao sam i u razgovoru sa Dobricom Ćosićem, koji kaže da je istog dana takođe bio kod njega, očigledno ne u Centralnom komitetu, jer se njegov sastanak, kako se Ćosić seća, odvijao u nekoj prostoriji u prizemlju ili čak suterenu. Kadar je Ćosiću takođe govorio o tome da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala, zamolio ga da ode do granice i prenese poruku Titu da, ako može, pošalje jednu jugoslovensku diviziju u pomoć. Dobrica Ćosić se seća da je Kadaru rekao da je slanje naše vojske po njegovom mišljenju nezamislivo.

Razgovor nas četvorice jugoslovenskih novinara sa šefom Partije mađarskih trudbenika, tačnije Komunističke partije - možda je imao određenog uticaja na razvoj događaja u Mađarskoj, jugoslovensko-sovjetskih odnosa, pa, hajde da neskromno tvrdim, na savremenu istoriju. Mi tada, naravno, nismo mogli ni naslutiti razmere, u kojima mi se danas prikazuje značaj Kadarove poruke “drugovima u Jugoslaviji”.

KAO U GROBNICI
JEDNA od tipično mađarskih metoda izmišljenih posebno za doskorašnje sopstvene funkcionere, izgleda ovako: žrtva se stavlja u ćeliju nalik na grobnicu, visoka je samo metar, dugačka dva metra, široka metar i dvadeset. Ne može da se ustane, jedva može da se sedi, čuči, ispruži. Sve je od betona. Hladno je. Nužda se vrši pod sobom. Posle jednog ili dva dana zatvorenik se prebacuje u sobu, koja je nalik na apartman luksuznog sanatorijuma. Neguju ga. Hrane ga. Ispunjavaju mnoge želje, samo ne dozvoljaaju da uspostavi kontakt sa svojom porodicom. Ne ispituju ga. Ne govore mu zašto je zatvoren. Stražari rade svoj posao i ćute. Istrage nema. Zatim ga bez reči vrate u onu ćeliju. I tek kad ga ponovo budu vratili u apartman, pitaće ga da li sad želi da sarađuje sa vlastima ili ne? Proste batine kao metod ostavljali su za "jednostavnije slučajeve".
(Nastaviće se)