Titu - na noge

Piše: Ivan Ivanji
POSLE sastanka sa mađarskim političkim rukovodiocima, pored ostalih i sa Nađom, sovjetski funkcioneri su svojim drugovima u Moskvi napisali:
“Političko stanje se u Budimpešti i celoj zemlji ne popravlja, nego kvari. To se izražava u sledećem: rukovodeći organi partije su bespomoćni, partijska organizacija se u celini nalazi u stanju raspadanja. Huliganski elementi su se obezobrazili, zauzimaju sedišta mesnih partijskih organizacija, ubijaju komuniste. Organizacija dobrovoljnih radničkih jedinica se odvija sporo. Preduzeća ne rade. Ljudi sede u svojim kućama. Neobuzdani studentski i ustanički elementi su promenili taktiku i sve su aktivniji... Još nismo zauzeli definitivno stanovište o situaciji, odnosno, do koje mere se kvari... Smatramo da je neophodno potrebno da drug Konjev što pre stigne u Mađarsku...”
Maršal Ivan Stepanovič Konjev, bio je jedan od najistaknutijih komandanata Crvene armije u toku Drugog svetskog rata. U trenutku kada ga šalju u Mađarsku on je zamenik ministra odbrane SSSR i vrhovni komandant Varšavskog pakta.
Istog dana počeo je ulazak novih sovjetskih jedinica u Mađarsku. U stvari, radilo se o zameni vojnika. Oni, koji su već odavno bili u toj zemlji, stekli su isuviše domaćih prijatelja, shvatili su da se većim delom radi o narodnom ustanku, nisu bili u stanju ili im je veoma teško padalo da pucaju u Mađare. Svežim trupama je rečeno samo da treba da se bore protiv “fašističkog neprijatelja”, a da mnogi pripadnici tih pukova, dovedeni iz dubina azijskog dela Rusije, ranije nikad nisu ni čuli za Mađarsku.
Predsednik vlade Imre Nađ 30. oktobra objavljuje na radiju:
“Revolucija, koja se sve više širi našom otadžbinom, ogromni pokret demokratskih snaga, predstavljaju veliki izazov. Narodna vlada je u punoj saglasnosti sa predsedništvom Partije došla do odluke, sudbonosne za život nacije, koju želim da saopštim radnom narodu Mađarske. U interesu dalje demokratizacije života u zemlji nova vlada će se sastaviti na osnovu saradnje ponovo rođenih koalicionih partija iz 1945. godine...”
KOALICIJA sa partijama, koje oko deset godina nisu ni postojale, znači, nikakva demokratska provera volje birača, nego “vađenje” nekih ličnosti “iz naftalina”.
Posle tog govora mnogi su pomislili da se Mađarska već oslobodila sovjetske prevlasti, ali to nipošto nije bilo tako. Andropov 1. novembra javlja Moskvi da je na poziv Nađa prisustvovao sastanku užeg kabineta.
Iste večeri, Nađ se dramatičnom tonom preko radija ponovo obraća naciji i svetu, objavljuje neutralnost Mađarske a članovi njegove vlade, Kadar i Minih, ne rekavši njemu ni reči, napuštaju Budimpeštu i prebacuju se na sever zemlje pod okrilje sovjetske armije.
U toj situaciji, Hruščov potpisuje depešu svom ambasadoru u Beogradu:
“Smesta se obratite drugu Titu i predajte mu sledeći tekst:
'U vezi situacije, koja se stvorila u Mađarskoj, želimo da se nađemo sa vama inkognito prvog novembra ili drugog ujutro. S tim ciljem smo spremni da dođemo u Beograd ili na bilo koje drugo mesto na jugoslovenskoj ili sovjetskoj teritoriji, koje vi budete odabrali. Naša delegacija će se sastojati od drugova Hruščova i Maljenkova'.”
Sovjetska ambasada je odgovorila Hruščovu da je njegova poruka preneta Kardelju, koji je tvrdio da je Tito na Brionima, da je bolestan i da mu lekari zabranjuju da putuje bilo kuda, ali je svejedno spreman da "sovjetske drugove" primi tamo. Verovatno se radilo o izgovoru da bi Hruščov i Maljenkov došli Titu na noge, a da to ne ispadne isuviše neučtivo.
Pregovori su sa kratkim prekidom za večeru, kad su svejedno razgovarali i dalje, trajali od sedam uveče drugog do pet izjutra trećeg novembra.
VELJKO Mićunović, autor knjige "Moskovske godine", koji je prisustvovao sastanku, opisuje situaciju za vreme razgovora, koja je stvarno neobična. Nije bilo ni prevodilaca, ni zapisničara, “ni tehnike”. S jedne strane stola sedeli su Hruščov i Maljenkov, s druge strane Tito, Ranković, Kardelj. Razgovaralo se direktno na ruskom jeziku, koji su su svi Jugosloveni dobro znali. Niko ništa nije zapisivao, odnosno, ako bi neko sebi nešto zabeležio na ceduljici kao podsetnik za svoju sledeću repliku, posle bi je cepao, uništavao na licu mesta. Karakteristično za rusku stranu je što ni njihova ambasada, a time ni njihovo ministarstvo inostranih poslova, nisu bili uključeni u razgovor, mada je ambasada pripremila dolazak. To dokazuje nepoverenje Hruščova prema svojoj diplomatiji, a predstavlja i izvesnu neravnotežu, jer je jugoslovenski ambasador bio pozvan, iako se formalno tog trenutka čak nalazio na odmoru.
Hruščov je insistirao na tome da u Mađarskoj razvoj događaja skreće u kontrarevoluciju, da se radi o restauraciji kapitalizma. Smatrao je da sve to za komuniste, kao što su bili i njegovi jugoslovenski sagovornici, predstavlja smrtni greh. Rekao je da bi Zapad, ukoliko bi Moskva popustila, smatrao da je ona slaba i to iskoristila. Momenat je za intervenciju pogodan, jer su Engleska, Francuska i Izrael “zaglibili u Egiptu, kao mi u Mađarskoj”. SSSR će sa novim vojnim snagama raščistiti situaciju za dva, tri dana. Rusi su, u stvari, tražili Titov pristanak za sve što su nameravali da učine, u najmanju ruku da ih on javno zbog toga ne napadne.
U toku dijaloga Hruščov i Maljenkov su popuštali, u detalju prihvatali i što im nije moglo biti prijatno, pogotovu u odnosu na uzroke mađarske tragedije, jer im je to bilo svejedno. Dobili su što su najviše hteli, na neki način Tito je odobrio “drugu intervenciju”. Takvu grešku 12 godina docnije, prilikom napada jedinica Varšavskog pakta na Čehoslovačku, više neće ponoviti. Rusi su krenuli odmah posle doručka neispavani, mrtvi umorni, po još uvek izuzetno lošem vremenu.
Nađ i njegovo okruženje držanje Jugoslavije doživeli su kao razočaranje.
“To je za nas bilo veliko razočaranje, vrlo veliko razočarenje. Naš model je bio Jugoslavija, pa smo bili ubeđeni da možemo da očekujemo pomoć od Jugoslavije. Naše razočarenje je bilo utoliko veće, kad nam je postalo jasno naročito poslednjih dana pre i posle ruske intervencije, i to na osnovu dokumenata, da su sovjeti uspeli da dobiju saglasnost jugoslovenskog rukovodstva, pa i samog Tita za tu vojnu intervenciju.”
(Nastaviće se)