Junaci jesenje drame

Piše: Ivan Ivanji
JEDNA od ključnih figura u političkom životu Mađarske bio je Laslo Rajk. Studirao je mađarski i francuski jezik, od 1930. godine učestvovao u ilegalnom komunističkom radu u fašističkoj Mađarskoj, zatim aktivno u španskom građanskom ratu, preko Francuske se vratio u svoju domovinu da bi se dalje borio i bio ponovo uhapšen. Za razliku od ostalih najviših mađarskih komunističkih funkcionera, koji su se zajedno sa Crvenom armijom vratili u zemlju, nije bio u SSSR, prema tome delovao je i mislio samostalno, unutar Partije. Odmah posle rata, postao je Rakošijev glavni rival. Staljin je, u principu, gajio jednako nepoverenje prema bivšim španskim borcima, kao i prema Jevrejima, ali u ovom slučaju bilo je jasno kome će dati prednost.
Rajk je kao ministar unutrašnjih poslova manipulisao prve procese protiv stvarnih i tobožnjih antikomunista, organizovao prevare na prvim parlamentarnim izborima posle Drugog svetskog rata i bitno doprineo uvođenju jednopartijskog sistema i diktature, ali je svejedno 1949. uhapšen, osuđen na smrt i obešen, a narod je zaboravio sve što je pre toga učinio.
Progon Rajka i mnogih drugih mađarskih komunista počeo je godinu dana posle Rezolucije Informbiroa. Rakoši je koristio prilike da se obračuna sa svim svojim potencijalnim protivnicima, a time je hteo da dokaže Staljinu da mu je “najverniji učenik”. Hapšeni su svi oni koji su se za vreme rata borili protiv Nemaca i njihovih saveznika zajedno sa jugoslovenskim partizanima, bivši borci građanskog rata u Španiji, pa socijaldemokrati.
POSLEDNJE dane pre Rajkovog hapšenja, opisala je njegova udovica Julija Rajk.
“Zapravo nisam mogla da primetim ništa sumnjivo, ali nekako sam osećala u vazduhu nemir i napetost, baš kao kad pas unapred oseti opasnost koja mu preti. Upravo sam rodila i vratila se iz bolnice. Nedelju posle podne proveli smo u odmaralištu partije na Brdu slobode, tu su, pored ostalih, bili i Rakoši i Farkaš. Rakoši i njegova žena su bili neverovatno ljubazni prema meni. Gospođa Rakoši je donela jorganče za moju bebu i pričala da je ona rodila za vreme revolucije (misli se na revoluciju 1919) i da je tada njena najveća želja bila da ima takav mali, plavi pokrivač, pa mi je pričala pričice o svom detetu. Ja još nisam bila zdrava i morala sam da ležim. Rakoši je insistirao da sledeću nedelju treba da provedemo zajedno, da će se pobrinuti da nam preurede stan da bih udobnije mogla da ležim. Samo što do toga više nije došlo, jer su Lasla uhapsili. Posle sam često razmišljala o tome da je Rakoši, koji je tako ljubazno brbljao sa nama, verovatno već u minut tačno znao kad će mi ubiti muža. Do hapšenje mog muža došlo je jedne večeri. Ja sam upravo dojila bebu, Laslo mi je pomagao u dečjoj sobi, a došao nam je u posetu Gabor Peter...” (Gabor Peter, posle 1945. bio je šef obaveštajne službe AVH u činu general-potpukovnika, 1953. godine i on će biti uhapšen, osuđen na doživotnu robiju, pa pomilovan posle četrnaest godina, već u Kadarovo vreme, prim. autora).
Julija Rajk nastavlja:
“Gabor Peter je bio vrlo ljubazan, interesovao se kako nam je dete, oprostio se, a kad ga je Laslo ispratio, stavio mu je ruku na rame i rekao: - Ti ćeš sad sa mnom! Čula sam svog muža kako odgovara: - Nikuda ja neću. Veovatno je već video avehaovce u holu. - Ako ne pođeš dobrovoljno, moraćemo da te prinudimo! Odmah zatim, čula sam galamu i tuču. Ostavila sam dete i izašla da vidim šta se događa, ali već su bili otišli. Svog muža više nikad nisam videla. Ubrzo su uhapsili i mene. Pet godina niti sam videla svoje dete, niti čula šta se s njim događa...”
Laslo Rajk je optužen da je bio doušnik Hortijeve policije od rane mladosti, zatim špijun Čehoslovačke, da je kao provokator nastupao i u Španiji u “Rakošijevom bataljonu”, i u francuskim logorima za internirce, da ga je posle zavrbovao Gestapo i da se kao njen rezident uvukao u redove mađarskih komunista. Da je posle rata, već kao ministar, po nalogu iz Jugoslavije pokušavao da organizuje likvidaciju Rakošija, Gerea i Farkaša. Sve je to bila laž. Radilo se o čoveku, koji se, pogotovu u poređenju sa ljudima, koji su veći ili manji deo rata proveli u Rusiji, najviše i najdirektnije, sa oružjem, borio protiv fašista, a što je posebno tragično za mađarske prilike, radilo se o Mađaru u vrhu partije okruženom sve samim Jevrejima. Zbog toga su se tužioci potrudili da na procesu dovedu u sumnju i njegovo mađarsko poreklo.
NAROD je u njemu video mučenika i on je 1955. godine posthumno rehabilitovan. Njegovi posmrtni ostaci su ispraćeni na svečanoj sahrani 6. oktobra 1956. godine, kojoj je prisustvovalo oko 60.000 ljudi - neki kažu čak 350.000, ali mislim da je to preterano - zapravo je uvod u pobunu protiv vlasti. Mnogi su smatrali da je revolucija počela toga dana, a ne tek 23. oktobra. Učesnici sahrane uveče posle nje su organizovali prve protestne demonstracije pred Staljinovim spomenikom i sedištem tajne policije AVH, a skup sa osećanjima simpatija pred jugoslovenskom ambasadom.
Inicijative za promene u mađarskom društvu potekle su od, takozvanih, kružoka ili klubova "Petefi", u kojima su se pre svega okupljali pisci i studenti, koji su sebe smatrali “naprednim”, s jasno izraženom željom da se ostvare reforme, ali ne da se promeni sistem. Jedan od organizatora od samog početka bio je Mikloš Vašarhelji, novinar, blizak Nađu, a prvi sastanak održan je 17. marta 1956. godine u Budimpešti. Učesnici kružoka su gajili simpatije prema Jugoslaviji, mada o njoj nisu mnogo znali. Za njih je bilo dovoljno što je staljinistički režim grubo napadao Tita i njegovu zemlju, pa je to za mnoge već bio dokaz da oni - Tito i Jugoslavija - moraju da budu “nešto fino”. Na tim skupovima su hvalili Imrea Nađa, a takođe i pokojnog, ubijenog Lasla Rajka. Znao sam da su sastanci kružoka neko vreme bili zabranjivani, a posle opet dozvoljeni.

UČENIK STALJINA
NEGATIVNI junak nesumnjivo je Maćaš Rakoši (1982-1971). Za vreme mađarske sovjetske republike 1919. godine bio je bliski saradnik Bele Kuna, vođe Komunističke partije, s kojim je posle propasti te avanture izbegao u SSSR. Vratio se na ilegalni rad u Mađarsku, smesta je uhapšen i robijao je šesnaest godina. Za to vreme je njegov mentor Bela Kun stradao u sovjetskim čistkama. Rakošija je možda spaslo što je najopasnije vreme po "zapadne" komunističke kadrove u SSSR proveo u fašističkim zatvorima, zbog toga je za Staljina bio i te kako prihvatljiv. Pušten je 1940. godine, opet otputovao u Moskvu, u Mađarsku se vratio zajedno sa Crvenom armijom i postavljen za generalnog sekretara Komunističke partije, koja će nekoliko puta iz taktičkih razloga menjati svoje ime. Rakoši je sam za sebe rekao da je “najbolji mađarski učenik druga Staljina”. Njegova diktatura, način na koji je on upotrebljavao tajnu policiju, metode prisluškivanja i mučenja, kako je gušio slobodu štampe, kontrolisao svaki kutak javnog života, možda je predstavljao najokrutniji sistem u celom istočnom bloku. Tek će ga Hruščov preko Mikojana jula 1956. godine naterati da da ostavku.
(Nastaviće se)