Pokliči pisaca

Piše: Ivan IVANJI
POZNATI pisac Tibor Deri, jedan od čestih, strasnih diskutanata na kružocima "Petefi", koji je aktuelni trenutak u partiji okarakterisao kao da se “palo sa konja na magarca”, pri čemu je bilo jasno da je Rakoši konj, a Gere magarac. Za ono vreme bilo je veoma neobično da se otvoreno, na javnim skupovima, tako govori o najvišim partijskim funkcionerima, jer još koji mesec ranije to je moglo da staje glave.
Deri tada, juna meseca, doslovno kaže:
- Nedostaje nam slobode. Nadam se da će policijski teror biti ukinut. Ja sam optimista. Nadam se da ćemo biti u stanju da se otresemo našeg sadašnjeg rukovodstva. Ne zaboravimo da smo se mi ovde sastali da diskutujemo na osnovu dozvole rukovodstva. Ono misli da je vreme da se malo popusti. Mi, međutim, želimo dela!
Rakoši je tada naredio da se sastavi lista "sumnjivih intelektualaca". Na kraju se na njoj našlo više od 400 osoba. Trebalo je da ih uhapse, dobar deo njih pobiju. U Budimpeštu su stigli prvo Suslov, zatim Mikojan. Mikojan se zainteresovao za kružoke "Petefi", a kad je saznao da se na njima kliče i "Živela Partija!", da se kritikuje rukovodstvo a ne komunizam, da se čak pevaju revolucionarne pesme, to je za njega bilo dovoljno da Rakošija natera na ostavku. "Sumnjive intelektualce" kao Nađove prijatelje Rusi će pohapsiti tek posle revolucije, u toku pozne jeseni iste godine.
U autobiografiji pod naslovom “Presude nema”, objavljenoj 1969, Deri objašnjava da su svi njegovi nastupi i reakcije proizašli iz odgovornosti, koju je osećao za proteklo vreme i da su slični motivi navodili “bezbroj časnih komunista” da se postave “protiv svoje partije”. Njegovi memoari dokazuju da su diskusije u kružocima "Petefi" pripremane isključivo kao prilog internom preporodu komunističke partije, nikako nisu bili intonirani antikomunistički, čak ni socijaldemokratski.
TIBOR Deri je, doduše, za vreme suđenja, koje mu je održano 1957. godine, opozvao svoju kritiku, koju je javno izgovorio protiv staljinizma “u svojoj partiji”. Svejedno je osuđen na devet godina robije, od kojih je "odsedeo" četiri. Nameravao je da i nadalje živi i piše u Mađarskoj i posle je zaista petnaest godina mirno objavljivao svoje nove knjige. U autobiografiji se direktno ne pravda ni za “dela” zbog kojih je morao u zatvor, ni za “samokritiku” i “pokajanje”. Rekao je za sebe da je, pokušavajući da govori “u ime naroda”, zaboravio da je bio “samo jedan običan vojnik” i nastavio da oseća samo donekle olakšanje što odgovornost deli “sa stotinama hiljada drugih”. Odgovornost za šta? Zbog toga što se pobunio protiv jednog režima ili zato što se pod pretnjom odrekao svog ranijeg stava? To ostavlja otvorenim. Dodaje takođe da se njegovo osećanje krivice isto tako “sleglo” kao i sve druge emocije. Njegov zaključak glasi: “Svaka epoha menja svoje konje jureći kroz oštre krivine istorije...”
Na skupštini Saveza književnika Mađarske 17. septembra, slavni mađarski dramski pisac Julius Haj bio je jedan od najenergičnijih zagovornika protivljenja režimu. Naglašavajući da je “stari član Partije”, rekao je tada:
“Mi, mađarski pisci, bez obzira na partijsku pripadnost i razlike u filozofskim pogledima, stupamo u savez odbrane i prkosa da bi se ubuduće uvek govorila samo istina!”
Za vreme oktobarskih zbivanja, Haj je stajao na čelu ustanika. I Deri i Haj su posle druge ruske intervencije osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, a vešanje izbegli verovatno zbog svoje međunarodne slave. Haj je osuđen na “samo” šest godina. Pomilovan je pošto je odslužio polovinu kazne.
MAĐARSKE pisce i mlade intelektualce je te 1956. godine zanimala kako simbolika Petefijeve smrti, u borbi protiv Rusa, tako i njegov metod borbe sa literarnim pokličima i uličnim demonstracijama mladih. Obrazovaniji među njima su, naravno, dobro znali i za sukobe na liniji Petefi-Košut, ali smatrali su da bi to bilo isuviše komplikovano i nepopularno za svakodnevnu propagandu. Sukob između Košuta i Petefija se izbegava sve do dana današnjeg. U eseju o mađarskim revolucijama budimpeštanski akademik, istoričar, Ignac Romšič, priznaje da se iz današnje perspektive samo pričinjava da su Petefi i Košut želeli "u dlaku isto".
Ono što se na osnovu površne, gimnazijske nastave o Šandoru Petefiju i njegovoj borbi za slobodu i nacionalnu nezavisnost znalo, bilo je dovoljno da se on uzme kao galionska figura nove borbe, koja je počela ne protiv, nego za preporod komunističke partije.
U toku oktobra 1956. godine u Jugoslaviju je stigla državno-partijska delegacija Mađarske, koju je predvodio prvi sekretar partije Erne Gere, a članovi su bili i predsednik vlade Andraš Hegediš i Janoš Kadar. Neposredno pre nego što će poći na put, Gere je primio izveštaj svojih organa bezbednosti. Oni su bili obezglavljeni posle hapšenja svojih najodgovornijih rukovodilaca, pre svega, oca i sina Farkaš. Smatrali su da je situacija u zemlji vrlo ozbiljna, očekivali su nemire, koji bi, kako su proricali, došli do izražaja negde oko 22. oktobra. Pokazalo se da su stoprocentno bili u pravu, da su vrlo dobro poznavali situaciju, ali Gere nije hteo ni da čuje:
- Ostavite me na miru sa svojim fantazmagorijama!
Pismenu dokumentaciju o pripremanju nemira stavio je u sef ne proučavajući je detaljnije.
Gere je, pre svega, hteo da popravi odnose sa Titom. Ni u jednoj drugoj istočnoevropskoj zemlji se posle Rezolucije Informbiroa o Jugoslaviji i KPJ nije govorilo ružnijim, psovačkim rečnikom, nego u Mađarskoj. Posle pomirenja sa Hruščovim, početkom juna 1956. godine, Tito u SSSR nije hteo da putuje vozom preko Mađarske samo da ne bi morao da se rukuje s Rakošijem.
Čak neki moji sagovornici u Mađarskoj, posle pada Rakošija, izražavaju mišljenje da su ga “Rusi skinuli” na Titov zahtev i da je posle završenog posla Mikojan odleteo u Beograd “da podnese izveštaj Titu”, što značajno govori o atmosferi u Mađarskoj.

POKLIČZAŠTO su intelektualci svoje skupove održavali pod imenom Petefija? Bez sumnje što je Šandor Petefi (1822-1849), bio najveći mađarski pesnik i revolucionar svih vremena. Rodio se kao Aleksandar Petrović, sin srpskog, seoskog mesara, ali maternji jezik mu nije bio ni srpski, ni mađarski, nego slovački, jer je glavnu reč u kući vodila majka Slovakinja Marija Hruzova. Sudbinske 1848. godine, 15. marta, u Budimpešti možda ne bi ni došlo do ustanka protiv Habzburga da Petefi, upravo se vrativši iz provincije, u kafani “Pilvaks” nije napisao “Narodnu pesmu” kao poziv na ustanak, koja počinje stihom: "Na noge, Mađari, vreme zove!" (Naš Jovan Jovanović Zmaj je to preveo sa "Ustaj rode, vreme zove") i deklaraciju sa politički veoma jasnim zahtevima.
(Nastaviće se)