Vođa iz senke

Piše: Ivan IVANJI
U BUDIMPEŠTI su studenti, pošto su saznali da je njihov protest zvanično dozvoljen, prvo otišli do spomenika generala Bema, junaka mađarske revolucije 1848. godine poljskog porekla, a zatim, tek predveče, spontano krenuli pred parlament. Druga grupa je isto tako spontano našla kamione i odgovarajući alat i srušila Staljinov spomenik.
     Među studentima u Budimpešti nalazili su se i polaznici vojnih akademija, budući profesionalni oficiri jedne vojske, koja se vaspitavala i obučavali u duhu Varšavskog pakta, simplificirano rečeno, staljinizma.
     To veče, dvadeset i trećeg oktobra, nepregledna masa stoji pred parlamentom, ali ništa nije pripremljeno, nema govornika, nigde na vidiku vođa. U tom trenutku nekoliko književnika dovodi na balkon parlamenta Imrea Nađa. Masa to dobro ne vidi, ali saznaje, jer jedni saopštavaju drugima da je Nađ stigao. Na trgu se pogotovo ne zna da iza Nađovih leđa u polumraku stoje Gere, Kadar, gotovo celo državno i partijsko rukovodstvo.
Pre nego što će izaći pred masu, Nađ je uzbuđeno pitao Gerea:
“Erne, šta da radim?”
“Izađi pred ljude, smiri ih i pošalji kući!”
Tog trenutka Nađ još nije bio ni u kakvoj vodećoj poziciji ni u državi, ni u jedinoj partiji tog časa.
O Nađu na balkonu parlamenta pred uzburkanom masom, pisao sam svojevremeno i ovo:
“Taj gospodin sa cvikerima je svakako znao za pojam veličine istorijskog trenutka. Da je samo mogao, više bi voleo da siđe, umeša se u gomilu i poviče: 'Hoćemo Nađa!', ali upravo to nije mogao, jer je, nažalost, baš on bio taj Nađ, i umesto da viče morao je da odluči šta će uraditi..."
NAĐ je izašao pred ljude. Nije bilo reflektora da ga posebno osvetle. Imao je mikrofon pred sobom, ali, rekoh već, trg nije u celosti bio ozvučen.
Oni ispod balkona, koji su ga razumeli, zavrištali su:
“Ne želimo više reč drugovi!”
Nađ je odmah popustio:
“Pa, dobro. Dragi prijatelji. Izražavam svoje poštovanje prema revolucionarnosti ove divne studentske omladine, koja je spremna da se bori za socijalističku demokratiju...”
“Rekli su mi da su Partija i Centralni komitet spremni da realizuju opravdane zahteve. Molim za mir, molim vas da budete spokojni, vi ste danas obavili istorijsku misiju za Mađarsku. Ja danas iskazujem svoje poverenje Partiji i njenom rukovodstvu, učinite to i vi!”
Nađ se, ipak, čudio zašto mu zvižde.
“Kome zviždite?”
“Gereu!” čuo se urlik.
“Pa Gere nije tu, ja sam taj koji vam govori!”
“Sutra štrajk! Sutra štrajk!”
“Sad ili nikad!”
“Verujte mi, sve će biti dobro!”, pokušava Nađ još jednom. “Molim vas, raziđite se, idite svojim kućama. Srešćemo se opet, dragi prijatelji...”
Kroz masu je prostrujala vest da Gere upravo drži govor preko državnog radija “Košut” i da demonstrante naziva kontrarevolucionarnom ruljom. Poneko je sigurno pomislio da se Gere nalazi u radio-stanici, i da tamo, na licu mesta, govori uživo. Nisu se setili da je taj govor snimljen ranije, možda i nekoliko časova pre nego što je prvi sekretar partije došao u parlament i molio Nađa da izađe pred ljude, verovatno se potajno nadajući da će se obrukati.
RADIO su čuvali pripadnici specijalne jedinice AVH.
     U Moskvi je u jedanaest noću po tamošnjem, znači u devet po mađarskom vremenu maršal Žukov referisao da je radio-stanica u Budimpešti u plamenu.
Mađarski radio je prvi put već 24. oktobra javio da se "naređuje" obustava vatre do četrnaest časova. Oko podne Nađ je lično izašao pred mikrofone i, pored ostalog, veoma uzbuđeno izjavio:
"Da bi se sprečilo dalje prolivanje krvi, saopštavam da se niko neće optuživati ko do danas u 14 časova preda oružje i prestane da se bori. Istovremeno vam obećavam da ću svim sredstvima, koja mi stoje na raspolaganju, što je moguće pre ostvariti sistematsku demokratizaciju zemlje na svakom polju partije, države i politike..."
     Rok se posle produžuje do 18.00, pa do sutradan - 25. oktobra - u šest ujutro, pa tog dvadeset petog još za 24 časa. Slede novi uzaludni ultimatumi i naređenja Nađove vlade, pa patetični govori Nađa i Kadara, zapovest vojsci i policiji da raščisti situaciju.
     Slično kao u Budimpešti bilo je u svim većim gradovima Mađarske.
Postoji zvanična zabeleška o tome da je Hruščov 23. oktobra telefonski pozvao Gerea da dođe u Moskvu, ali je Mađar učtivo odbio pravdajući se teškom situacijom u Budimpešti. Taman se taj razgovor završio, kad je maršal Žukov javio Hurščovu da je Gere zamolio sovjetskog vojnog atašea da se ruske jedinice pokrenu u pravcu glavnog grada i da se “umešaju”.
Oprezni Hruščov je zamolio Gerea da vlada Mađarske Narodne Republike pismeno formuliše zahtev za intervenciju. Gere je rekao da nema vremena da se sazove vlada. Onda je Hruščov insistirao da zahtev potpiše predsednik vlade Hegediš.
Na tim sastancima političkog vrha Mađarske sovjetski ambasador Andropov učestvuje ne samo kao posmatrač, nego aktivno uzimajući reč i postavljajući zahteve u ime svoje zemlje, a Nađ ne protestuje protiv toga.
     Sovjetske tenkovske jedinice su krenule prema Budimpešti gotovo pola dana pre nego što su se demonstracije pretvorile u oružanu borbu.

FORMALNOST
O PERIPETIJI potpisivanja formalne molbe da usledi intervencija postoji i jedno naknadno objašnjenje samog Hegediša:
“Imre Nađ je, razume se, prisustvovao donošenju odluka. To nipošto ne treba shvatiti tako kao da je Nađ bio funkcioner koji je pozvao Ruse, ali nije bio ni protiv toga. Sedeo je u svojoj fotelji kao oduzet, a nije govorio ni da, ni ne. Nama je, međutim, bio potreban njegov potpis. Gere je zamolio Imrea Nađa da potpiše da sovjetske trupe u slučaju potrebe umarširaju u Budimpeštu. Nipošto nije pristajao. Njegova taktika bila je da odugovlači. Sve se to odlagalo do 26. oktobra. Tako Gereu i Andropovu nije ostalo ništa drugo nego da mene zamole da potpišem.
(Nastaviće se)