Svetac na stazi

Piše: Dejan POTKONJAK
KADA je 1998. godine “Ferari” pred Veliku nagradu Italije u Monci organizovao banket kako bi proslavio učešće na 600 gran prija, kojem su prisustvovala i 32 vozača koja su za “skuderiju” zabeležila 118 pobeda, Mihael Šumaher je izjavio:
- “Ferari” čini bar 50 odsto formule jedan. Svi ostali timovi zajedno su ona druga polovina!
Svoje visoko mišljenje o mitu kojeg je stvorio legendarni Enco Ferari, Šumaher je dopunio na svoj način - pobedom u Monci, što je izazvalo dodatni delirijum “tifoza”, koji su Nemca još srčanije počeli da bodre na putu do titule, koju su čekali od 1979. godine. Zajednički pohod započeo je 1996. godine, kad je, iako se očekivao njegov prelazak u, tada mnogo uspešnije, “Vilijams” ili “Meklaren”, Šumaher prešao u “Ferari”, koji je očajnički tragao za vozačem koji može da donese naslov šampiona. Vili Veber je tada Luku di Montecemola i ostale u “skuderiji” ubedio da je Šumaher pravi čovek za tu misliju, a cena za izazov glasila je - 25 miliona dolara po sezoni.
- Već duže vreme želim da ne vozim najbrža kola - izjavio je Šumaher tim povodom. - Želim da razvijam bolid i tim do zavidnog nivoa. Ne bih prelazio u “Ferari” da ne mislim da možemo da pobeđujemo i osvajamo titule. Novac je, naravno, važan, jer želim da osećam da sam plaćen koliko vredim!
Tako je, sa ekipom proverenih inženjera i konstruktora počeo da gradi pobednički “Ferari”. Prvi uspeh došao je već te sezone, kad je Mihael maestralno osvojio Veliku nagradu Španije po pravom potopu. Tad je potpuno osvojio srca “tifoza”, ali su mu oni, ipak, delimično okrenuli leđa posle čuvene blamaže 1997. godine posle sudara sa Vilnevom. Tu je propao prvi pokušaj da se osvoji kruna, ali već sledeće godine sa Mikom Hakinenom se borio za titulu sve do poslednje trke u Japanu, na kojoj mu je pucanje gume upropastilo priliku za osvajanje treće titule.

SLEDEĆE godine, lom noge na VN Velike Britanije u Silverstonu odložio je Šumaherovu promociju u “'Ferarijevo' božanstvo” za još jednu sezonu, ali svi su, nekako, osećali da taj dan mora da dođe…
Posle iscrpljujuće borbe sa Hakinenom koja je trajala do poslednje trke u Japanu 2000. godine, za koju je sam Nemac izjavio da mu je možda i najbolja u karijeri, "post" od 21 godine za “Ferari” konačno je prekinut, a Šumaher je definitivno postao bog za sve kojima je “crni konjić” pri srcu. Jednom kad je led probijen, niska uspeha se nastavila u nešto što je postalo istorija automobilskog sporta - Šumaher je osvajao titule i 2001, 2002, 2003. i 2004. godine, a posle sezone Alonsove vladavine, u godini oproštaja ponovo je u prilici da obraduje verne tifoze, koji su često znali da burno proslave njegove uspehe, tako da i slavnom asu bude neprijatno:
- Glupo se osećam kad vidim da navijači posle trke ljube asfalt na mestima gde su tragovi mojih guma! Ne mislim da sam heroj ili božanstvo, već sam običan čovek kao i svako drugi, sa manama i strahovima. Jedino, umem brže da vozim!
Mihael Šumaher sigurno je svestan da je angažman u “Ferariju” prilično zaslužan za stvaranje mita o njemu, posebno zato što je do zvezda stigao počevši od nule, u “skuderiji” kojoj je 1996. godine mnogo nedostajalo kako bi se borila za vrh.
Jednom prilikom, menadžer Vili Veber dao je svoje viđenje uspeha svog pulena i ogromne popularnosti u Italiji:
- Da je Mihael 1996. godine prešao u “Meklaren”, to bi bila smrt za formulu jedan. Bio bi u najboljem automobilu i možda bi pobedio na svim trkama u sezoni. Ovako, sam je izgradio svoje ime i trke ujedno učinio zanimljivijim!
(Nastaviće se)