Majka na tronu

Piše: Neđo ŠIPOVAC


ČOVEK "uzorne zatvorenosti", doživotni čuvar svojih tajni i ćutanja, posebno večnih - strahova, ponesenih još iz sirotinjskog detinjstva, višegradskog đačića i sarajevskog gimnazijalca - zakletog člana konspirativne omladinske organizacije, Ivo Andrić je bio besprimerno "zakopčan" i prema ženama svog života.

Uvek, ionako, škrt na rečima, bio je tvrd i na - osećanjima prema svojim ranim "prijateljicama" i poznim "štovanim" damama, na dugom putu od prvih splitsko-zagrebačkih devojaka, do poznog, zakasnelog braka s udovicom svoga prijatelja - Milicom Babić-Jovanović, poslednjom i jedinom "drugaricom Andrić"...

"Novosti" ekskluzivno objavljuju delove iz impresivne galerije prijateljica velikog pisca.



KNjIGA "Tajne i strahovi Ive Andrića" Neđa Šipovca, koja će se uskoro pojaviti u izdanju beogradske "Nove Evrope", osim ljubavi u samotničkom životu velikog pisca, sadrži i sve Andrićeve strogo čuvane tajne - od članstva u zabranjenim političkim organizacijama do diplomatske službe.

U Andrićevim književnim delima počiva cela legija ženskih likova, seoskih i čaršijskih devojčuraka i cura koje zaluđuju varoške zanatlije, vlast i policiju, glumica, pevačica, konobarica, samoubica, hanuma i dama, gospoja i kontesa, i baronesa, uzvišenih i umnih, spisateljica, slikara, muzičara i operskih primadona, razočaranih glumica, škrtica i - lakodajki. Sa stranica njegovih knjiga izazivački nas posmatraju te žene, u koje je "prepredeni Bosanac" uneo celi sistem svojih lukavstava da bi ih predstavio i opravdao njihovo uvođenje u svet besmrtnih.

Iz svoje višedecenijske samoće on je pravio izlete među žene, ostajući uveren da je svaki čovek osuđen na neizbežnu samoću, jer su "samci među mnogima". Tu misao našao je gimnazijalac Ivo Andrić na čuvenom sarajevskom jevrejskom groblju, na grobu nekog Kabilja, kao daleko sećanje na sefardski, španski stih:

"Treba se čoveka uvek setiti sa tugom."

Među ženama u Andrićevom životu na prvom mestu je bila majka, koja je od svoga jedinca Ivana načinila siroče kada je imala trideset godina. Nju je, pun bolne duše, ucveljeni sin sahranio na sarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo. I sada je tamo, njen, nahereni spomenik, o kome odavno niko ne brine...

U kojoj je meri Andrićevo sirotinjsko detinjstvo i socijalna bolest tuberkuloza, uticala na njegov odnos prema ženama, stvar je "dubinske" psihoanalize, koja je danas u modi, kod nas posebno zapažena u radovima novosadskog terapeuta dr Nastovića, koji je analizirao duševnu auru Laze Kostića i njegove ljubavi Lenke Dunđerske.

POSIGURNO je mladi Andrić bio "slabunjav, mršav i nežan". Takav je bio i u zagrebačkim studentskim vremenima, što svedoči i stari dubrovački gospar Ive Vojnović, cimer iz bolnice milosrdnih sestara. - U našoj bolnici sad smo dva Iva. Ovo zlatno dete uvek je uza me. Koja bolna, a visoka duša. Nije mu dobro. Obojica smo zajedno mrli! - veli čuveni srbo-katolik, a sam Andrić pojašnjava;

"Od ranih nogu povlačio sam se u se. Majka mi je često govorila: - Ne znam, sine, u koji je sat po te dobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: - Kad te neko pita kako si, ti reci - dobro, pa će ti i biti dobro!" Majka Kata je umrla krajem 1925. Pre nekoliko godina umrla je i stara Sarajka, ona koja je brinula o njenom grobu.

Uvek dobre volje kada se sećao majke i njenih, duboko "pučkih" saveta, Andrić sa tužnim osmehom na bronzanom licu istočnjačkog propovednika, nastavlja:

"Bio sam jedinac u siromašnoj porodici. Eden bih u majke" - kako je to zapisano na stećku. "Veoma teško je biti jedinac. Teško za roditelje, još teže za dete. Kako mi je bilo to samo ja znam. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom."

U prvoj svojoj knjizi pesama u prozi "Edž Ponto" mladić je rekao svu istinu o svojoj odanosti majci: "Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke; veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po Tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiješ i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: - Isuse, zar su nama za suze data djeca naša..."

TAKO je uklesao u hladan kamen spomenika na grobu svoje majke na sarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo. Zaista, po ukupnom odnosu prema ženama uopšte, Andrić je izdizao majku na pijedestal kraljice majke. Pisao je, u tom smislu: "Često sam, kao jedinac, pomišljao: Ne daj, Bože, da mi se štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i sa mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku čovek postaje svestan onoga što je imao". Možda je Moris Ševalje dobar deo ove istine objasnio rečima: "Čovek je mlad dok mu je majka živa!"

Na grobu majke Katarine - Kate Andrić uklesao je škrte i tvrde reči: "Svojoj dobroj majci, njezin Ivan!" A na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio je izričito jasan: "On bješe dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u vječnom miru. I živi svijetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana!"

Ana mu je bila - tetka, kao - druga majka, kod koje je, sa majkom Katom, našao spas od sirotinje posle rane očeve smrti u Travniku, u prvoj godini njegova života. I nju je voleo, po principu spojenih sudova - i ona njega, naveliko. U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, prof. Tugomiru Alaupoviću, javio je tetkinu smrt 4. februara 1927: "Prebolio sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vijest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice. Tj. poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda ni kome!"

POJAM ŽENE

LjUBAVNIK, čije se iskustvo prostire na celu galeriju "prijateljica" zadržavajući svaku na rastojanju koje je podrazumevalo persiranje i omalovažavanje u isto vreme, rekao je Ljubi Jandriću, njegovom "Ekermanu" i autoru ovih redaka, da su za ženski izgled uglavnom krivi krojači i frizeri, a da posle svega, u sećanju ostane samo pojam žene, uspomena na ženu. Njihova imena se izbrišu, pojam žene ostane kao plašt za sve žene, pojam i ništa više...
(Nastaviće se)