Ljubav opasana strahom

Piše: Neđo ŠIPOVAC
ZAGONETKU oko oca, majke i tetke, koju su dušmani koristili protiv Andrića i njegovog "antibošnjačkog dela", pisac je objasnio u pismu prof. Alaupoviću:

"Kako je moja majka rano ostala bez muža, a ja bez oca, i kako je ona radom teško mogla i sebe da prehrani, a kamoli još i dete, bila je prisiljena da me odnese u Višegrad tetki. A pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Kada su pomrli, pomislio sam: šta će biti sa mnom? Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu, i to je, verujte, jedino dobro koje sam ja od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim Miličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara - stoka!"

Retko se Ivo Andrić smejao i bio je svestan te svoje nevrline.

Rano ostavši bez ikog svog, on je bio žedan i željan - ljubavi. U svakoj ženi je malčice tražio majku, a pošto je nije nalazio, menjao je "prijateljice" bez ikakvog realnog povoda i razloga. Od tog ranog sirotovanja ostao je plašljiv, i to za ceo život. Na taj strah uticala je literatura, posebno knjige Kjerkegora "Pojam strepnje" i "Strah i drhtanje". I sam je to priznao:

"Kad se pod starost vraćam Kjerkegoru, koga sam sad kadar da osporavam zbog njegovog pribežišta u religiju, učini mi se za trenutak kao da sam se vratio u doba mladosti..."

STRAH je dečak poneo od - ćuprije na Drini, koju je iz svoje sobe u tetkinoj kući na obali ove plahovite reke video čim je progledao i ostao zauvek očaran njenom monumentalnošću i trudom srpskog konvertita, velikog turskog vezira paše Sokolovića.

Posebno je strepeo od javne reči, i od žena. Njegov sarajevski školski drug Borivoje Jevtić pisao je u svojoj knjizi sećanja da bi jedino žene o njemu mogle da kažu punu istinu, "kad bi htele". Jedna od njih koja je rekla tu istinu je Zdenka Marković, kojoj je za dvadesetak godina uputio više od stotinu pisama...

Za Andrićev let kroz vreme i prostor je važna i Milica Babić-Jovanović, koja će biti od velike utehe za starog, iskusnog momka, inače supruga dugogodišnjeg diplomatskog saradnika Nenada Jovanovića. Posle njegove smrti, Andrić je postao muž njegove žene. Ništa neobično u životu umetnika. I ona ga je, zanavek, napustila, pre vremena. Teško mu je pala njena smrt. Ne zbog toga što je umrla, kako je zabeležio da se zna i posle njega, nego zato što je bila - smrtna... Pisac je ublažavao njen odlazak poslovicom koja bi trebalo da pomogne onima koji ostanu bez ikog svog. "Nijedna prava sreća ne traje dugo! Tačnije, svaka je kratkotrajna..."

Treća, od velkog značaja za njegov život i rad, bila je "kuće-domaćica" Vera Stojić, prevodilac i redaktor njegovih radova, a jedno vreme i nešto više od toga. S njom je bio od 1920. do smrti 1975. Posthumno je učestvovala u dešifrovanju njegovih mnogobrojnih rukopisa, razbacanih po raznobojnim notesima. Njena reč se uvažavala i prilikom pripreme sabranih dela Ive Andrića, publikovanih kod najčuvenijih izdavača nekadašnje Jugoslavije.

RETKO je govorio, ali je, ipak, govorio, o tom svom strahu od publiciteta i - otkrivanja tajni koje je nosio u dnu svoje duše: "Ako sam igde ostao čovek 19. veka, onda je to baš u oblasti publicistike, gde sam želeo da, koliko-toliko, zametnem tragove. O meni, izgleda, da i nema anegdota, ili mi nisu dospele do ušiju. Ja ih nikada nisam pričao."

Samotno višegradsko siroče, uz pomajku i poočima, ipak nije imalo ljubav roditelja. Bio je, zato, sam-samcijat u najporaznijem smislu te teške reči. To je bio strah od života, od egzistencije, posle prvog velikog rata, u kojem je gladovao kao robijaš tri godine. Strah od prekih ljudi i napadnih žena, od vladalaca i ideologija, koje je menjao da bi osigurao egzistenciju i visok položaj u društvu.

U dragom mu Višegradu sirotinja je cvetala kao otrovno cveće, i na sve strane. U toj skromnoj kući, zagledan u večnu Drinu, šaputao je kao za sebe: "Ova reka je najveća zavodnica moga detinjstva. Dečakov život na obali bio je pun straha, kao tuđinski tavan noću. Pa i docnije u mom životu uvek je neki strah rasprezao konje..."

I prema ženama je Andrić bio ispunjen više strahom nego emocijama.

SAM PLEO OGRADU
GOVORIO je, ujeden spoznajom svoje dirigovane samoće i njenog udela u održanju visokih položaja i u Kraljevini Jugoslaviji i u Brozovoj boljševičkoj, socijalističkoj državi "sa ljudskim likom":

"Celog života ja sam oko svoje samoće podizao ogradu, učvršćivao je, braneći se od nekog suvišnog sveta koji kao da se zakleo da raspolaže pravom da motri na naš prag i rasuđuje o svemu što nam se desi..."

I sam spisateljski posao, koji podrazumeva samoću i odricanje svake vrste, uticao je na taj njegov strah. Kada je o tome govorio, činilo se kao da se nekome žali, a taj kome se žali ne čuje dobro, ili ne čuje uopšte.

"Pesnik je majstor koji mukotrpno podiže kuću, s oskudnim materijalom, sam i bez ičije pomoći, a kada, na kraju, dovršivši je, odahne, drugi ulaze unutra, baškare se kao da je njihova, a on i dalje ostaje vani, bez kuće i ognjišta, bez igde ičeg!"
(Nastaviće se)

KNJIGA "Tajne i strahovi Ive Andrića" Neđa Šipovca, koja će se uskoro pojaviti u izdanju beogradske "Nove Evrope", osim ljubavi u samotničkom životu velikog pisca, sadrži i sve Andrićeve strogo čuvane tajne - od članstva u zabranjenim političkim organizacijama do diplomatske službe.