Ogled iz ljubavi

ŽENA može da izmeni čoveka i da od njega načini anđela ili đavola, kako kad i kako koga. U Andrićevom slučaju događala se blagotvorna metamorfoza. Sve je porekao pred Milicom, čije ga je iskustvo fasciniralo i učinilo zavisnim od njene blizine. Govorio joj je, i više od toga - pisao joj s putovanja i nekoliko puta dnevno, a pisao je lepše no što je govorio. Jednom prilikom, godinu dana pre, po svemu skromnog, dugo i predugo čekanog venčanja, poverio joj je, u kratkom pismu iz daljine: "Vi ste i sami osetili da ja neću više moći bez vas!"

Ime Amiel-Lapaur, u tom značenju veli:

"Ljubav koja doziva ljubav, često čuje tek vlastitu jeku!"

Mnogo godina posle toga, u njegovom samotničkom stanu-muzeju u Beogradu, kad Milice poodavno ne beše u životu, Ljubi Jandriću i meni, otvarajući svežu flašu "Rubinovog" vinjaka i popivši naiskap čašicu, reče da je jedino Dučić u nas pisao prave ljubavne pesme, ali da nije znao - voleti... To isto je napisao i Šantić, odbivši svog mostarskog prijatelja, ambasadora u Bukureštu, da mu bude "mio gost", osećajući reflekse gađenja prema tome skorojeviću, koji je tragao za svojim tobožnjim plemićkim poreklom, padajući u naručje bogatih dama u parkovima njihovih dvoraca. - Bio je vrhunski udvarač - nastavlja Andrić - i pridobijaše uvek romantično raspoložene velegradske dame iz bogatih kuća, ali je, ipak, ostajao kratkih rukava. Predavao se osvajanju, uživljavajući se u role trubadura. Ostajao je na kraju razočarani general koji je gubio dobijenu bitku...

Večni i zakleti Bosanac, koji je Bosni dao sve što može dati čovek zavičajnoj zemlji, i poslednji dinar Nobelove nagrade i poslaničkih prinadležnosti u Saveznoj i Skupštini BiH, veli za filozofiju svojih zemljaka da su bili duboko ubeđeni da bez žena, rakije i duvana nema smisla živeti na ovom svetu.

Izrecitovao nam je, po dobrom sećanju, velikog pesnika Dučića, s kojim je, kao posvedočeni član KPJ-SKJ, bio raščistio kao sa reakcionarnim elementom, jer je podlegao uticajima nacionalista sa rodne grude, od kojih je slušao strašne priče o stradanju samo svog naroda, a ne i drugih u minulom svetskom ratu. Govorio nam je sledeće njegove ljubavne stihove, ističući da bi se njima "mogao podičiti i najodabraniji pesnik modernista":

"Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
koji ne dotače nikog osim mene..."

Dučić ga je pogađao u srce onda kada se zasitio devojaka i tuđih žena, zaključno sa Krklečevom, a sa ovom pozorišnom slikarkom, uz to još Bosankom, koja mu je i kao takva značila mnogo više od drugih, zato što je bio neizlečivi Bosanac, tvrdeći da bi se ponovo voleo da rodi u Bosni, kad bi bio u situaciji da bira. Proverivši usrećujuću menu, sklopio je sporazum - do groba i posle groba samo s njom. Odmah je, iz pisma u pismo, gradirano kao čovek koji ipak uspeva da se kontroliše i zbog profesije i poradi svoje mutne prirode, počeo da je naziva različitim imenima, da joj tepa, da je intimizira, svojata, iz milošte joj upućujući reči ljubavi. Uz cveće koje je slao njenoj majci Zorki, koja će nadživeti kćer i sa udovcem Andrićem, kao dvoje ukletih staraca, provesti ostatak žalobnog života.

U pozno otkrivenoj ljubavi, koja je daleko od svake nevinosti, naivnosti i mladalačkog privida, poverovao je u maksimu svoga prijatelja Milana Begovića: "Ljubav nije čudo, ali čini - čudesa!" No, on je to doživeo drugačije - kao početak nove svetlosti, one koja prosvetljava, večno gori i nikada se ne gasi.

OSLOVLjAVANjA koja slede iz njegovih pisama Milici mogla bi biti ogled iz ljubavi. Ali, o onoj ljubavi koja se javlja kao apostolsko otkriće sa posvedočenjem, koje će je krunisati i ovekovečiti u carstvu zemaljskom. Andrićeva najranija pisma upućivana su na Milicu, iako se ona nalazila u braku, ali je oslovljavanje bilo u množini:

"Dragi prijatelji" (Pariz, 15. 4. 1956)

Skrivana je i dobro čuvana ta veza, i dugo proglašavana farsom, a bila je istinita. Zbog nje je obojicu, i Krkleca i Andrića, njihova masonska loža u Beogradu isključila iz članstva. Shvativši suštinu te veze, o kojoj je Beograd brujao na sve strane, slobodni zidari su ih opet vratili u svoje redove...

Novosadski psihoterapeut Nastović osmatrao je dubinskom analizom Andrićeve nesanice u "Znakovima pored puta", ali njegove dve-tri velike ljubavi, o kojima je govorio u ovom tematu, čekaju svog analitičara nežnijeg nerva i modernijeg senzibiliteta duše, koja bi uzmogla da dokuči sve obrise najdubljih poriva zrelog stvaraoca "pri punoj pameti" kakav je bio Ivo Andrić u "zabavljanju" sa Milicom Babić-Jovanović, ali i kasnije u bračnim odnosima, sve do njene prerane smrti.

U više njegovih pisama stoji naša dilema - o čemu se, tu, zapravo, radi? Da li je u suštini reč o farsi ili ljubavi!? Tako, eto, u pismu iz Pekinga, gde je išao na godišnjicu smrti nekog drevnog kineskog spisatelja, bračni par Jovanović, Milicu i Nenada, svoje "prijatelje" oslovljava u množini koja se svodi na - jedninu, pozdravlja kao "mandarin", što je signal već uspostavljene emocionalne veze. A nadimak "mandarin" Milica Jovanović dala mu je pre njegovog polaska na dalek put...

Dobra reč, ona koja pogađa slutnju, pukne među usnama, kao vreo poljubac, i osvoji nežno srce kao vodopad, koji samo što se ne sruči na lomne ženske grudi...

Nenad Jovanović je umro 28. februara 1957, a u julu te godine njegova supruga Milica dobiće od zaljubljenog Andrića joj jedno intimističko ime: - Ubavka.

"Neobično mi je bez Ubavke", kaže u pismu s pomenutim datumom, kao da, tobože, njoj skreće pažnju na neku Ubavku, što je lepa ljubavna igra. Iz Rogaške Slatine 19. 7. pominje dva pisma koja joj je poslao - preporučeno i obično po "utvrđenom redu", što znači da je dogovor o korespondenciji već bio postignut, i poštovan, obostrano...


(Nastaviće se)

KNjIGA "Tajne i strahovi Ive Andrića" Neđa Šipovca, koja će se uskoro pojaviti u izdanju beogradske "Nove Evrope", osim ljubavi u samotničkom životu velikog pisca, sadrži i sve Andrićeve strogo čuvene tajne - od članstva u zabranjenim političkim organizacijama do diplomatske službe.