Veledar za samca

PIŠE: Neđo ŠIPOVAC
ČESTO misleći o svojoj budućoj supruzi, koja mu je već potekla krvotokom i učinila ga zavisnikom od njene čulne blizine, stalno joj je upućivao dobre želje, slao joj cveće. U jednoj propratnoj ceduljici veli joj da je bio u pozorištu, očito - zbog nje, da je sa predstave otišao očaran te da su "svi izvođači dobili cveće, ali da svi koji su to zaslužili nisu bili tu", pri čemu je aludirao na svoju draganu, kojoj je namenio "nekoliko skromnih cvetova sa čestitkama".
Na novoj ceduljici uz sledeću pošiljku, zapisuje: "Danas je tako vlažan dan da je dobro u sobi imati malo cveće koje u sebi uvek krije kondenzovano sunce!" (februar 1958.)
U pismu od 2. 8. 1958. Ivo Andrić se obraća gospođi Milici Babić-Jovanović sa pet dragocenih reči:
"Mnogo je neobično bez Vas!"
Zaljubljeni "mandarin" više ne može da trpi navalu osećanja koja, najzad, otvoreno poverava svojoj dragani: "Mnogo godina sam čuvao ovu sliku, da bih Vam na njoj kazao koliko Vas volim!" Razglednica je upravljena na ovu adresu: "Drugarica Milica Babić-Jovanović, pozorišni slikar, Split, Njegoševa 12", gde je dama tih vrelih dana bila na odmoru.
Ljubavni prevrat nastupa 9. 8. 1958. u Mošćaničkoj Dragi, i to u otpozdravnoj rečenici: "Draga Lepo, znaj da te mnogo, mnogo voli tvoj Mandarin!" Milica je tako od Ubavke, postala - Lepa. U narednoj razglednici iz ovog mesta. Andrić piše: "Iz ove svetlosti i morskog plavetnila sve izgleda nekako lako i ostvarljivo, a najčešće mislim, draga Lepo, na Vas i na naše skorašnje viđenje."
Ljubav koja obuzme starog čoveka poništi sve što je imao u dotadašnjem životu, mnogobrojne saveze sa ljudima i ženama, noći pune prolaznog znoja i uzdisaja pa i samu realnost.
Sa "draga Lepo" Andrić joj se obraća u pismu iz Londona, trećeg marta 1959, pola godine posle venčanja. Narednog dana iz Edinburga joj javlja da je "mnogo mislio na nju, da bi dva dana posle ovoga puta iz Londona, pošto se poklonio Šekspirovom grobu, dao oduška srcu: "Često mislim na tebe i pitam se kako si i šta radiš. Vrlo često. Znam sigurno da se više nikad neću tako lako rešiti da putujem bez tebe." Više je puta ponavljao tu želju o nerastajanju, ali su rastanci u životu te vrste ljudi neminovni. Tako 25. januara 1961. piše, sada već ni "Lepo", ni "draga", nego "Draga moja, da se zdravo i dobro vratiš i da se više ne rastajemo tako skoro", da bi je njen "mandarin" pozdravio posve svojstvom posednika: "Želim Ti sve lepo i dobro što se može poželeti onima koje bezgranično volimo!"
SA Hvara, gde su više godina zime provodili beogradski pisci Ćopić, Čolaković, Ristić i drugi, 1. februara 1962. Andrić pismo započinje u svom stilu ljubavnika koji ne gubi na snazi, bez obzira na to što bračne godine teku: "Draga Lepo, stigao sam i smestio se. Sve je lepo, a najlepše što sam zatekao tvoje prvo, kratko pismo!" Tada se prvi put Milici obraća sa malim "ti", intimnije i s puno emocija: "Ovih nekoliko redaka neka bude prva vest sa sunčanog ostrva i neka ti donese sve ono što ne mogu da ti kažem ovako na daljinu!" Sledećeg dana, reći će, da li samo rutinski: "Mnogo mislim na vas tamo koji ste u snegu. I počinjem da brojim dane. Nažalost, cveća nema ni ovde kao ni u Splitu..."
Iste godine, četiri dana kasnije, sa Hvara Andrić je svojoj "dragoj Lepoj" poslao jedno od najlepših pisama: "Ponedeljak je dan kada se piše, ali ja sam već ranije nestrpljiv, činio zabeleške kao vrstu razgovora sa tobom. Raspakujući postepeno stvari nailazim na mala iznenađenja. Način na koji su upakovani kolači ili maramice ili neka druga sitnica za mene su znaci dragocene pažnje, lepe poruke iz daljine. Ovde se zvezdano nebo vidi vrlo široko. Niske i mnogobrojne zvezde, kao da su juče kovane, a među njima i one dve koje smo gledali u Herceg Novom. Kada nemam nikakva razloga da brinem, onda briga doleti odnekud sa visine, spusti mi se na rame, šapuće i ne odlazi. Danas je, na primer, neko rekao da u Beogradu ima dosta gripa. I sad ja mislim da li ste ti i baka dobro. I ne mogu ništa drugo da mislim..."
Iskusan, uman, lukav u najvišem intelektualnom i diplomatskom smislu, posve zreo za najteže životne izazove, kao što je pokazalo članstvo u konspirativnim organizacijama opasnim po život, Andrić je, razvijajući strategiju pridobijanja njenog srca, upotrebio uglavnom pesničke manire, bez ikakvog uplitanja lažnih obećanja. Sluteći onom velikom slutnjom koja je pridodata velikim iluzionistima i stvaraocima kakvih nije mnogo, da ljubav nije samo obmana, nego i veledar, posebno za samca koji je naginjao zalasku života, on se opredelio za latinsko iskustvo, pretočeno u tako jednostavnu poslovicu:
"Ljubav je roditeljica mnogobrojnih naslada!"
Zato je želeo da svoju izabranicu i dugo skrivanu družbenicu, što pre učini srećnom.
Kod Andrića se, međutim, radilo o pravoj ljubavi, koja raste od jutra prema večeri, takve je ljubavi više danas nego juče, a mnogo manje nego - sutra...
U braku sa Milicom Andrić kao da nastavlja "zabavljanje" iz predbračnih dana - udvara joj se u pismima sa putovanja, deli komplimente njenoj gospodstvenosti i tihoj nametljivosti. Nikad u tim pismima nema ni reči one supružničke intime koja bi zamirisala na eros i bračnu ložnicu. Nigde traga od birane reči, prostog obraćanja i podsećanja na minule strasti. Čuvao je uzvišenu čistotu ljubljene žene, kao svetinju od zemaljskog zagađenja.
Sa skupštine Pen kluba na Bledu polovinom 1962. javlja joj da "često i mnogo misli" na nju, a onda joj saopštava svoju važnu odluku: "Čini mi se da se možemo ponekad rastati na nekoliko dana, kad to poslovi traže, ali provoditi odmor i letovanje odvojeno - to ne može da bude. Ni Vous sans moi ni moi sans vous! (Ni Vi bez mene, ni ja bez Vas!) To nije onda ni odmor ni letovanje. Vazda tvoj Ivo".
Andrić nastoji da sa Milicom podeli svaki trenutak svojih strastvovanja i odlazaka iz zajedničkog beogradskog i hercegnovskog doma. Iz Bleda, gde se Kongres Pen otegao, javlja joj o svom tako željenom povratku: "Draga Lepo, molim te da mi za četvrtak za ljubljanski avion pošalješ kola, naša ili druga. Kako je to najvrući deo dana bilo bi bolje da ti ostaneš kod kuće i da se ne mučiš. Ja jedva čekam da te vidim, ali znam da teško podnosiš vožnju, pa ću se strpiti do 17 ili 18 č toga dana..."


BESMRTNOST
ANDRIĆ je voleo Milicu i posle njene smrti. Sada mu se prikazivala njena ljubav kao neopisivo velika, kao živa ljubav koja se ne gasi, kao svetiljka u tami. Dok je razgovarao sam sa sobom, kao da razgovara upravo sa njom... I zato, samo četiri dana posle njene smrti imao je snage da zabeleži:
"Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja." (28. III 1968)
(Nastaviće se)