Andri? iz mariborskog zatvora u pismu svojoj prijateljici Zagrep?anki Evgeniji Gojmerac, izme?u ostalog, piše: Ja ho?u da izdržim ve? zato da bih svojoj majci spasao jedinca
Piše: Neđo ŠIPOVAC PLAŠLJIV i večno na oprezu, kao lovac na krupnu divljač, bio je škrt i u govorenju o majci, koja je ostala udovica kad mu je bila nepuna godina dana, u Travniku. Po preseljenju u Višegrad išla je za - poslom, u Sarajevu i među franjevce u srednjoj Bosni. Oni su tradicionalno bili najbogatiji sloj u poslovično siromašnoj Bosni i oko njihovih samostana bdio je i mladi Andrić, učeći od njih jezike i - mudrost.
U selu Ovčarevu kod Travnika, gde je bio konfiniran iz mariborske tamnice 1917, zatekao je majku kao kućedomaćicu u župnom uredu. Zagrebačkoj tinejdžerki kratkog života Evgeniji Gojmerac, s kojom se dopisivao tokom robovanja, iz ovog idiličnog boravišta, gde je posle tri godine "pojeo toplu maminu supu", piše 30. marta 1917. godine:
"Sad sam našao, makar i za kratko miran kut, simpatičan župnik franjevac je moje jedino društvo. Sam sam, kako nikad dosad, osamljen u najtežem smislu te reči. Ej, a mama se raduje mnogo. Tri su pune godine kako me nije videla. I sve što se sa mnom događalo u to vreme ne ide joj u glavu, kao i cela moja ukoso otišla i neblagoslovena egzistencija. Naizmenice: plače, miluje me i smeje se. Kao mama..."
Dakle, Katarina - Kata Andrić, majka slavnog pisca, kao "slabo" pismena žena, nije bila upućena ni u njegov književni, ni javni, ni politički rad, a izgleda ni u - robovanje. Slutila je da joj je sin "sišao sa puta" i da nije na dobar način upravljao svojim životom. Niti je ona mnogo znala o njemu, niti je on mnogo govorio o njoj.
ANDRIĆ se plašio da mu Bog ne uzme dragu roditeljicu, da bi, takav kakav je bio - večiti mladoženja, ostario pre vremena ako bi ona umrla. O tome govori svojoj mladoj i tragičnoj zagrebačkoj prijateljici Evgeniji Gojmerac, pišući joj 7. novembra 1914. iz mariborske tamnice:
"Moja zlosrećna mama mi se javlja i neizrecivo mi je teško kad joj moram lagati (samo da bi je bar donekle utešio) da mi je dobro, da živim odlično, potpuno zdrav, itd. Ja branim ovo malo zdravlja i nadam se da ću moći izdržati. Ja hoću da izdržim već zato da bih svojoj mami spasio jedinca..."
U pismu od 22. novembra 1914. skreće joj pažnju, kao mladom i "neiskusnom detetu", koja je od njega bila mlađa dve godine, ali joj to skreće strogim glasom starijeg i ozbiljnijeg muškarca, da zapamti jednom zauvek, da je u tamnici i da može pisati samo koliko mu dozvole: "Ne čekaj da ti pišem, jer od ovo malo vremena moram da pišem mami, ujaku i još nekolicini prijatelja i prijateljica..."
U već pominjanom pismu iz Ovčareva, kaže i ovo:
"Juče sam pomagao čistiti livadu, sad imam žuljeve po rukama. Ovih dana sam sa župnikom učio seoske momke i devojke pevati Muku Isusovu. Nedeljom ovde svim putima stare seljanke grabe k crkvi; zvoni malo zvono, uzorane njive, moja mama vabi kokoši i kara slugu..."
U pismu koje je Evgeniji Gojmerac uputio krajem aprila 1915. godine atmosfera je sumorna, iako pominje majku, i dalje u Ovčarevu, gde ona služi u uredu fra Alojzija Perčinlića, seoskog župnika:
"Hranim se dobro, ali je ovdje hladno i ubija me vječna samoća i besanica. Fra Alojzije i mama su mi dobri. Zašto da baš na mene padne sve ovo? E, to sam se i ja pitao mnogo puta, ali mi, koji stradamo, mi nužno vjerujemo u Providnost, i meni se u najboljim časovima čini da Bog sam ravna moje puteve i kao da je sve što se događa nužno i dobro, po jednom višem redu. To je jedan naročiti gorki ponos, koji imamo podnoseći bol..."
UVEK uvučen u sebe i u svoje tajne, kojima je najvernije služio ceo vek, on je dobro znao samo jedno o ženama - iznad svih je majka, koja stoji na kapijama ovoga sveta, i na ulazu i na izlazu, te da se svaka ljudska ljubav može steći, "uprkos zaprekama, osvojiti, zavrediti i sačuvati, samo se majčina ljubav niti stiče niti zavređuje", kako je govorio Bertold Ojerbah. Osećajući kako njene oči duboko proziru njegov unesrećeni život, Andrić iz mariborskog zatvora piše:
"U cijeloj stvari ja najviše žalim moju mamu i kad god mi piše ja imam težak dan... Da Vi znate šta je tamnica, Vi biste bili zahvalni Bogu što ste živi i slobodni i cio dan bi pjevali i trčali po travi. Takav ću veseo i valjan dečko biti ja kad izađem..."
U zimu 1915, krajem januara, iz Maribora piše "dragoj, maloj Evgeniji" da je "zdrav i veseo" i da mu "mama piše i dobro je", te da ga bole oči, jer "čita po ceo dan".
Evgenija je rano umrla od leukemije, pa je i njihova prepiska bila vezana isključivo za njegovo tamnovanje i konfinaciju. No, 120 sačuvanih Andrićevih pisama jednoj drugoj Zagrepčanki, uvek "poštovanoj prijateljici (starijoj od njega desetak godina) donosi više fragmenata o majci Kati. Naime, Andrić je uspeo, kao samac "bez ikoga svoga" u diplomatskoj tuđini, da svoju prijateljicu, koja je bila tuberkulozni bolesnik, kao i on, učini svojim pouzdanim saradnikom-referentom, knjigovodstvenim izvršiteljem njegovih bankovnih računa, naplata od izdavača i redovnog slanja novca majci.
U pismima koja je Ivo Andrić upućivao Zdenki Marković od 1918. do 1939. godine iz svojih bolesničkih i diplomatskih mesta, Andrić je procenio kada je najzgodnije da je zamoli za usluge prema majci. Tako poslednjeg dana 1919. šalje joj punomoć kojim je ovlašćuje da sve knjižarske i novčane poslove može obavljati mesto njega, kao i novac dizati i primati u njegovo ime. A dva meseca potom, odmah po postavljenju za vicekonzula pri Vatikanu u Rimu, telegrafski javlja:
"Nadam se da je novac moje mame koji ste položili u banku promenjen u nove banknote i molim Vas da joj ga čuvate i kad i koliko zatraži šaljite. Ona je žena slabo pismena, ali nadam se da ćete se već sporazumjeti...
(Nastaviće se)
U selu Ovčarevu kod Travnika, gde je bio konfiniran iz mariborske tamnice 1917, zatekao je majku kao kućedomaćicu u župnom uredu. Zagrebačkoj tinejdžerki kratkog života Evgeniji Gojmerac, s kojom se dopisivao tokom robovanja, iz ovog idiličnog boravišta, gde je posle tri godine "pojeo toplu maminu supu", piše 30. marta 1917. godine:
"Sad sam našao, makar i za kratko miran kut, simpatičan župnik franjevac je moje jedino društvo. Sam sam, kako nikad dosad, osamljen u najtežem smislu te reči. Ej, a mama se raduje mnogo. Tri su pune godine kako me nije videla. I sve što se sa mnom događalo u to vreme ne ide joj u glavu, kao i cela moja ukoso otišla i neblagoslovena egzistencija. Naizmenice: plače, miluje me i smeje se. Kao mama..."
Dakle, Katarina - Kata Andrić, majka slavnog pisca, kao "slabo" pismena žena, nije bila upućena ni u njegov književni, ni javni, ni politički rad, a izgleda ni u - robovanje. Slutila je da joj je sin "sišao sa puta" i da nije na dobar način upravljao svojim životom. Niti je ona mnogo znala o njemu, niti je on mnogo govorio o njoj.
ANDRIĆ se plašio da mu Bog ne uzme dragu roditeljicu, da bi, takav kakav je bio - večiti mladoženja, ostario pre vremena ako bi ona umrla. O tome govori svojoj mladoj i tragičnoj zagrebačkoj prijateljici Evgeniji Gojmerac, pišući joj 7. novembra 1914. iz mariborske tamnice:
"Moja zlosrećna mama mi se javlja i neizrecivo mi je teško kad joj moram lagati (samo da bi je bar donekle utešio) da mi je dobro, da živim odlično, potpuno zdrav, itd. Ja branim ovo malo zdravlja i nadam se da ću moći izdržati. Ja hoću da izdržim već zato da bih svojoj mami spasio jedinca..."
U pismu od 22. novembra 1914. skreće joj pažnju, kao mladom i "neiskusnom detetu", koja je od njega bila mlađa dve godine, ali joj to skreće strogim glasom starijeg i ozbiljnijeg muškarca, da zapamti jednom zauvek, da je u tamnici i da može pisati samo koliko mu dozvole: "Ne čekaj da ti pišem, jer od ovo malo vremena moram da pišem mami, ujaku i još nekolicini prijatelja i prijateljica..."
U već pominjanom pismu iz Ovčareva, kaže i ovo:
"Juče sam pomagao čistiti livadu, sad imam žuljeve po rukama. Ovih dana sam sa župnikom učio seoske momke i devojke pevati Muku Isusovu. Nedeljom ovde svim putima stare seljanke grabe k crkvi; zvoni malo zvono, uzorane njive, moja mama vabi kokoši i kara slugu..."
U pismu koje je Evgeniji Gojmerac uputio krajem aprila 1915. godine atmosfera je sumorna, iako pominje majku, i dalje u Ovčarevu, gde ona služi u uredu fra Alojzija Perčinlića, seoskog župnika:
"Hranim se dobro, ali je ovdje hladno i ubija me vječna samoća i besanica. Fra Alojzije i mama su mi dobri. Zašto da baš na mene padne sve ovo? E, to sam se i ja pitao mnogo puta, ali mi, koji stradamo, mi nužno vjerujemo u Providnost, i meni se u najboljim časovima čini da Bog sam ravna moje puteve i kao da je sve što se događa nužno i dobro, po jednom višem redu. To je jedan naročiti gorki ponos, koji imamo podnoseći bol..."
UVEK uvučen u sebe i u svoje tajne, kojima je najvernije služio ceo vek, on je dobro znao samo jedno o ženama - iznad svih je majka, koja stoji na kapijama ovoga sveta, i na ulazu i na izlazu, te da se svaka ljudska ljubav može steći, "uprkos zaprekama, osvojiti, zavrediti i sačuvati, samo se majčina ljubav niti stiče niti zavređuje", kako je govorio Bertold Ojerbah. Osećajući kako njene oči duboko proziru njegov unesrećeni život, Andrić iz mariborskog zatvora piše:
"U cijeloj stvari ja najviše žalim moju mamu i kad god mi piše ja imam težak dan... Da Vi znate šta je tamnica, Vi biste bili zahvalni Bogu što ste živi i slobodni i cio dan bi pjevali i trčali po travi. Takav ću veseo i valjan dečko biti ja kad izađem..."
U zimu 1915, krajem januara, iz Maribora piše "dragoj, maloj Evgeniji" da je "zdrav i veseo" i da mu "mama piše i dobro je", te da ga bole oči, jer "čita po ceo dan".
Evgenija je rano umrla od leukemije, pa je i njihova prepiska bila vezana isključivo za njegovo tamnovanje i konfinaciju. No, 120 sačuvanih Andrićevih pisama jednoj drugoj Zagrepčanki, uvek "poštovanoj prijateljici (starijoj od njega desetak godina) donosi više fragmenata o majci Kati. Naime, Andrić je uspeo, kao samac "bez ikoga svoga" u diplomatskoj tuđini, da svoju prijateljicu, koja je bila tuberkulozni bolesnik, kao i on, učini svojim pouzdanim saradnikom-referentom, knjigovodstvenim izvršiteljem njegovih bankovnih računa, naplata od izdavača i redovnog slanja novca majci.
U pismima koja je Ivo Andrić upućivao Zdenki Marković od 1918. do 1939. godine iz svojih bolesničkih i diplomatskih mesta, Andrić je procenio kada je najzgodnije da je zamoli za usluge prema majci. Tako poslednjeg dana 1919. šalje joj punomoć kojim je ovlašćuje da sve knjižarske i novčane poslove može obavljati mesto njega, kao i novac dizati i primati u njegovo ime. A dva meseca potom, odmah po postavljenju za vicekonzula pri Vatikanu u Rimu, telegrafski javlja:
"Nadam se da je novac moje mame koji ste položili u banku promenjen u nove banknote i molim Vas da joj ga čuvate i kad i koliko zatraži šaljite. Ona je žena slabo pismena, ali nadam se da ćete se već sporazumjeti...
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
OSVEŽAVA I DAJE SNAGU: Prolećna salata od šargarepe i suvog grožđa
PROLEĆNA salata od šargarepe i suvog grožđa je osvežavajuća i daje energiju.
13. 05. 2025. u 23:10
"SVET MI SE SRUŠIO TE NOĆI" Majka: Moj dečak izašao iz kuće neprimetno, namamljen u zlu zamku na igralištu
U MALOM gradu Mandenu, u Severnoj Rajni-Vestfaliji, četrnaestogodišnji Tolga I. izboden je nožem tokom noći na dečijem igralištu.
13. 05. 2025. u 23:09
KATASTROFA ZA BOSTON! DŽejson Tejtum doživeo najtežu moguću povredu u svetu sporta
Košarkaši Bostona gube u plej-of seriji od Njujork Niksa sa 3:1, međutim to im je sada manji problem, jer se njihov najbolji igrač katastrofalno povredio.
13. 05. 2025. u 23:06
TRAMP SE OGLASIO O PREGOVORIMA U ISTANBULU: U Tursku putuje i Rubio - Očekujem solidne rezultate od razgovora Rusije i Ukrajine
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je da će američki državni sekretar Marko Rubio i drugi predstavnici SAD otputovati u Istanbul na pregovore o Ukrajini.
13. 05. 2025. u 23:02
"SRAMOTNE AKCIJE NETANJAHUA U GAZI" Makron: Treba preispitati odnos EU i Izraela
FRANCUSKI predsednik Emanuel Makron danas je ocenio da su postupci vlade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua kada je u pitanju humanitarna situacija u Pojasu Gaze ''neprihvatljivi'' i ''sramotni'', dodavši da se ne protivi preispitivanju odnosa EU i Izraela.
13. 05. 2025. u 23:00
