Rame za nemire

Piše: Neđo ŠIPOVAC
ZBIR višedecenijskih ljubavi Andrić je svodio na iskaz Ignacija Tarketija:

"Samo je majka ona koja daje božanski značaj ženi!"

Andrić oslonjen na iskustvo rodne Bosne i njenih mudrih ljudi, govorio je jednom prilikom na putovanju: "Ruka koja bešiku njiše, jača je od ruke imperatora i vladara koji vladaju svijetom!"

U pismo Zdenki Marković, polonisti, moli: "Mojoj mami pišite čitko da se žena ne muči vašim doktorskim rukopisom". Dve nedelje kasnije, 14. marta, moli je da javi njegovoj majci svoju adresu. Desetak dana posle toga saopštava joj da mu nije stalo ni za njegove knjige, ni za njihovu literaturu, nego da bi želeo da čuje za mamu i prijatelje, bar s vremena na vreme. I raspituje se gde mu se nalazi majka - je li još u Višegradu, ili je već u Sarajevu. Ne znamo odgovor, jer Andrić nije sačuvao Zdenkina pisma, ili ih je svesno potisnuo zbog čuvanja tajne i zakletog ćutanja?!

Sin je naprosto preokupiran brigom o svojoj majci o kojoj misli češće nego o bilo kojem stvoru na svetu. U svakom pismu iz Rima raspituje se gde se majka nalazi, da li joj je upućena apanaža. Najzad, 20. maja javlja Zdenki da mu "mama piše" i da će joj "direktno poslati novac", te da "osim poslanika" nema nikakvog društva, što je i dobro i nije, pogotovo kad je "ovako slab". Svakog leta Andrić provodi odmor negde između Višegrada i Sarajeva jer ne može bez svoje Bosne i prijatelja starih. Zdenki javlja iz Sarajeva, krajem juna 1920. da je "zdravo i dobro stigao" i da je "mamu zatekao zdravo", zahvaljujući joj "još jednom, na dobroti i uslugama". Tada je tri dana bio kod majke u Sarajevu, a ostatak u voljenom Višegradu...

GERMANSKI odgovoran prema preduzetim radnjama iz Višegrada, polovinom jula te godine, javlja da je majci sam doneo novac, ali naglašava da nije na odmet ako je i ona to učinila pre njega - "neka bude za idući mjesec!" I moli je da mu pogleda zbirku "Nemiri" i da kod korekture pazi na ekavicu, koja je tu "na nekim mestima radi ritma i harmonije". Sve mislim da će najtanje stvari proći nezapaženo ili propasti usled lude štampe i luda vremena. Kao muzičke finese na koncertu na kom se kašlje i lupa vratima!" Pa joj poverava veliku umetničku tajnu - da "samo pisci od zanata znaju koliki je apsurd da se večni duh izražava tako grubim i trošnim sredstvima kao što je hartija i štampa..."

Po povratku iz Višegrada, preko Dubrovnika u Rim, 17. septembra 1920. poručuje Zdenki Marković da će on tog meseca majci slati novac, a ako joj slučajno ne bude stigao na vreme, da ona to učini. Tačno deset dana potom, svoju prijateljicu moli: "Mami pošaljite odmah hiljadu kruna od moga novca"... Po ciframa koje pominje u pismima, Andrić je majci svakog meseca slao po 1.000 kruna i to obično "o prvom". No, 19. 11. javlja da mu je majka pisala da je primila novac i da ga "ubiše računi i troškovi", pa mu se često "sve brka i meša".

Iz "malaričnog papinskog gnezda", kako je Andrić nazvao Rim, piše početkom 1921. godine: "Nije strašno što je ovo jedan nesnosan grad, vlažan, odvratan, plitak, nego što ja ne mogu i nemam izgleda da tako skoro iz njega odem!" Iz toga pisma saznajemo da izdavač i knjižar iz Beograda Cvijanović šalje novac njegovoj majci. U pismu od 12. maja 1921, veli da mu "Rim izgleda kao kakav Linc, još omraženiji i odvratniji". Negde baš u rano leto stiže mu u goste Miloš Crnjanski, s kojim će oživeti druženje sa "prijateljicama", učiniti izlete u Fraskati i Firencu, i Pizu, pa će sa tih i još nekih putovanja nastati njegova zbirka putopisa.

I TE godine, sa obaveznog letovanja u Višegradu, 17. 7. piše Zdenki da mu je majka dobro i da "radi po vazdan", a potom iz Rima gorko primećuje da su njegove tri-četiri nedovršene novele već prosto ljute i prave se da ga ne poznaju. "Krivo im je što lomim vrat po izletištima, umesto da sedim kod kuće i stičem novac i slavu. Izgleda da svaka započeta novela, kao i svaka devojčica o princu, mašta o slavi..." Krajem oktobra obaveštava Zdenku da "bez žalosti ostavlja Rim" i "bez veselja ide na novo mesto..." Na novom poslu u Bukureštu šalje joj svoje prve impresije: "svi dani mi liče na Božić ili slavu". Stigavši da vidi bolesnu majku javlja se Zdenki iz Sarajeva: "Mama zahvaljuje na brizi i pozdravlja Vas".

Andrićeva majka Kata Andrić umrla je u Sarajevu 17. novembra 1925. godine. U nasledstvu mu je ostala kuća u Višegradu, koju je morao da prijavi, kao slobodan zidar kod specijalne policije Milana Nedića u okupiranom Beogradu. Bila je to jedina nekretnina koju je imao u svom dugom životu i poklonio je opštini za izgradnju doma kulture u blizini ćuprije na Drini...

U pismu koje je iz Beograda poslao "prijateljici" Zdenki Marković 20. oktobra 1926. Andrić joj sa velikim zakašnjenjem javlja:

"Ovih dana sam mnogo mislio o pokojnoj mami, jer joj upravo sada podižem spomenik!"

Početkom februara naredne, 1927. godine, iz Marselja joj poverava još jednu tragičnu vest:

"Pre deset dana umrla je moja tetka u Višegradu. Nažalost, nisam mogao ni na sahranu da joj odem. To je bio poslednji član naše porodice, tj. pretposlednji, jer poslednji sam ja. U tri poslednje godine ja sam, kao što znate, izgubio tetka, majku i tetku, tj. sve što sam imao. Vi ćete razumeti, kad Vam kažem da mi nije lako!"
(Nastaviće se)


KNJIGA "Tajne i strahovi Ive Andrića" Neđa Šipovca, koja će se uskoro pojaviti u izdanju beogradske "Nove Evrope", osim ljubavi u samotničkom životu velikog pisca, sadrži i sve Andrićeve strogo čuvene tajne - od članstva u zabranjenim političkim organizacijama do diplomatske službe.