Gospođa iz senke

Piše: Neđo Šipovac


IVO Andrić je muzejski eksponat među srpskim piscima, sinonim čoveka koji je u srećni čas objave naišao na ženu-prijatelja, devojku kojoj je, kao ptici krila, pristajalo njeno lepo devojaštvo, oplemenjeno ljubavlju, poštovanjem, uvažavanjem, služenjem, brinjenjem, odanošću. Verna kao srednjovekovna opatica mogla mu je biti sve što mu srce želi - prevodilac, lični sekretar, domaćica, njegovateljica, majordom, uz to i personalni finansijski zastupnik, knjigovodstveni referent, ali i poslovni manipulant i zastupnik pred izdavačkim kućama, neumorni radnik bez plate, bezrezervni sledbenik i izvršilac njegovog testamenta...

Jednom reči, Vera Stojić je bila Andrićev prijatelj do groba i posle groba.

Fotografije iz vremena njihovog poznanstva kazuju da je bila vrlo lepa. Devojka s vrlinama i posve vidljivim građanskim osobinama, vaspitana u uglednoj kući i obrazovana u najboljim budimpeštanskim, novosadskim i beogradskim zavodima prosvete i kulture.

Njihova rana prepiska govori da to dvoje mladih, ustreptalih bića nisu bili ravnodušni jedno prema drugom.

Ta divna žena prihvatala je ropski poslušno sve uloge u njegovom životu, bez reči, snoseći dar sudbine da bude blizu njega i da mu služi, bez obzira na njegova osećanja i ljubavne veze sa ženama iz belog sveta, kojim je, uzduž i popreko, špartao, zahvaljujući svojoj službi.

Zavet ćutanja, koji je Ivo Andrić overio svojom sudbom kao pripadnik tajnih omladinskih organizacija, kakve su bile one đačke, sarajevske pre "Mlade Bosne", preko "Slobodnih zidara" do "Komunističke partije", i služio im do kraja, diskretno je preneo i na svoga najdužeg životnog saputnika Veru Stojić. Ona ni za života velikog pisca, ni posle njegove smrti (u ulozi upravnika Andrićeve zadužbine), nikada i nigde nije prešla onu granicu odavanja privatnosti preko koje se ni sam Andrić nije promaljao, ni u najodsutnijim, prelomnim događajima što su mu život menjali u svakom pogledu.

ČOVEK i njegova senka!

Bezmalo pola stoleća njihove prepiske proučavala je vredna posvećenica Andrićevom delu Žaneta Đukić-Perišić, i sama posve naklonjena njihovim principima u odnosu na ćutanje i tajnu. Nastojimo da u obilju konvecionalnosti, službene uozbiljenosti, poruka sa putovanja i pozdrava sa proputovanja, referisanja o finansijskim saldima i izveštavanja o novostima iz svakodnevnog života, pronađemo "nešto više".

Iako sam pisac nije imao bogzna kako visoko mišljenje o pismima, ipak se njima služio. Upravo zahvaljujući obimnoj građi iz njegovih pisama moguće su mnoge, dragocene rekonstrukcije o njegovom životu i radu. Iako je, dakle, isticao da bi "pisma trebalo da umru zajedno sa ljudima... kao što umire većina razgovora", zahvaljujući prećutnom poricanju takvog uverenja, pred nama je njegova prepiska sa Verom Stojić. Priređivač Žaneta Đukić-Perišić pominje: "Ličnost Vere Stojić i njeno mesto u Andrićevom životu nalagali su da tu prepisku predočimo javnosti već i zbog činjenice da je Vera Stojić naročito od rata naovamo bila blizak Andrićev saradnik i pomoćnik. Ona je bila upućena i obavljala je veliki deo takozvanih tehničkih poslova. Počev od prekucavanja i lektorisanja Andrićevih rukopisa, preko prepiske s izdavačima i staranja o autorskim pravima, pa sve do sitnih i krupnih poslova u bankama i drugim institucijama..."

ZAŠTO je to činila ova dobra žena?

Priređivač prepiske odgovara na to pitanje u skladu sa svojim "službenim" uverenjem kulturnog radnika koji deluje u Andrićevim posthumnim institucijama, čuvajući se bilo kakvih slobodnijih prilaza u istraživanju ove građe:

"Vera Stojić je, verujući, kako sama kaže, da veliki pisac mora da bude okrenut svome delu, i da ne treba da rasipa snagu na sporednim kolosecima, veliki deo energije ulagala u to da Andrića oslobodi poslova koji nisu direktno vezani za pisanje. Smatrala je da u dnevnim poslovima nepraktičnom čoveku treba pomoći da se organizuje, kao i da mu se omogući da u optimalnoj tišini stvara ono za šta je najviše pozvan..."

Gđa Perišić navodi da je Vera Stojić, prema svedočenjima savremenika, potiskivala svoj prinos Andrićevom delu, čak i svoje poznanstvo sa Andrićem, smatrajući to "gotovom činjenicom, kojoj ne treba ništa ni da se doda ni da se oduzme..." Iz ličnog poznanstva autorke sa Verom Stojić, saznajemo da je ova odbacivala "čak i prigovore svoje majke Andrićevoj komociji, nalazeći da i energija nekih i "manje važnih ljudi" treba da bude ugrađena u književno delo "velikih" ljudi..."

Priređivač prepiske, takođe, uzdiže tu njenu privrženost Andriću i njegovom delu:

"Na osnovu ličnog, istina, kratkotrajnog poznanstva sa Verom Stojić, možemo da posvedočimo da njena skromnost i izvestan verbalni asketizam služe da u znatnoj meri umanje stvarnu ulogu koju je imala kao blizak Andrićev saradnik. U našoj kulturi gotovo da se ne pamte takvi primeri. Bez ikakve pompe, bez ikakvog isticanja, Vera Stojić je našla najbolji način da, kako bi to rekla Isidora Sekulić, služi delu jednog pisca za koga je bila uverena da je velik..."

Istraživači, iz prve ruke, tvrde da je Vera Stojić jednako tretirala Andrića i u mladosti i u poznoj starosti. No, isto tako je sigurno da mlada Vera nije "s pika" mogla prorokovati Andrićevu buduću veličinu kojoj će udovoljavati s jednakom poslušnošću i odanošću, bez premca.


KNjIGA "Tajne i strahovi Ive Andrića" Neđa Šipovca, koja će se uskoro pojaviti u izdanju beogradske "Nove Evrope", osim ljubavi u samotničkom životu velikog pisca, sadrži i sve Andrićeve strogo čuvane tajne - od članstva u zabranjenim političkim organizacijama do diplomatske službe.
(Nastaviće se)