Kozer i kalkulant

Piše: Neđo Šipovac
EVGENIJA Gojmerac živela je dvadesetak godina. Zagrepčanka, iz Gornjeg grada, iz Jurjevske ulice br. 25. Na tu adresu je zatočenik Ivo Andrić uputio hrpu pisama iz Maribora, Ovčareva i Zenice, praveći se važan, kao stariji i pametniji, a jedva je bio dve godine stariji od nje. A devojka je bila izuzetno obrazovana. Bila je pod snažnim uticajem nešto starije sestre Fanike, koja je negovana kod ujaka-kanonika, pa kod opatica, kod kojih je bila zaređena neko vreme. Zajedno su pohađale zagrebački Glazbeni zavod u Gundulićevoj. Njihov dom je bio magnet za okupljanje mladih umetnika, među kojima su se izdvajali već uočeni Ljubo Vizner, Pjer Križanić, Vladimir Čerina... i mladi pesnik iz Sarajeva Ivo Andrić, student prve godine Filozofskog fakulteta.

Suptilni Bosanac je u toj kući umetnosti dve naočite lepotice - sestre, prvi put slušao i zavoleo Šopena, i tu sklonost potvrdio na žurkama kod lepe Jelene u Krakovu, devojke koja mu nije uzvratila ustreptalu ljubav, ali je inspirisala budućeg pisca da napiše Jelenu koje nema. Iz Zagreba je mladi Ivo pošao u svoj dragi Višegrad, gde je provodio đačke i studentske ferije do rata 1914. Bilo je to vreme kad mu se dopadljiva Evgenija javila poštanskom kartom, što mu je srcu godilo i čime je počela njihova prepiska, koja će trajati sve do njene prerane smrti. U toj prepisci on je bio neobavezni kozer i kalkulant, nadređen u svemu, a ona "poslušna curica", zabrinuta za svog zatočenika, koji će joj na tu ferijalnu letnju razglednicu odgovoriti tek na jesen, kao nadmoćan student Bečkog univerziteta.

Andrićeva pisma Evgeniji Gojmerac strpljivo je sredio i prokomentarisao Miroslav Karaulac, koji tačno islikava mladu Evgeniju:

"Sve vreme Andrićevog zatočenja Evgenija će zabrinuto pratiti njegovu 'ukoso krenulu sudbinu'; kada dozna da je zatvoren u Splitu poslaće prijatelja da ga obiđe; pronaći će ga u mariborskoj tamnici još pre nego se sam Andrić nakani da joj se javi. Iz tamnice u tamnicu pratiće ga verno svojim pismima, slati mu izveštaje, sve pustošnije, iz sveta nekadašnjih đačkih dana. Strpljiva, zaneta i uznemirena Andrićem, ona će se stalno nadati, uvek više nego što sme, da ta Andrićeva duga bolest i zatočenje moraju imati neki dobar i u principu brz ishod."

ANDRIĆ se u dopisivačkoj ljubavi sa "dragim detetom", pokazao krajnje neozbiljno, hladno i neiskreno, jer su mu paralelne ljubavne veze sa drugim ženama bile mnogo interesantnije. On će kroz šarmiranje mladalačkom duhovitošću načitanog intelektualca zavoditi (i stalno držati na vezi) ovu dobru zagrebačku družbenicu. On će se njoj stalno, kao i ostalima, žaliti na svoje boleštine, ali nikada neće shvatiti njene. Uživljen u sopstvene nevolje, on nije ni hteo, ili nije mogao, da shvati njene, čak ni one smrtonosne. Tako će se dogoditi da svoje poslednje pismo Ivi Andriću ne može sama da napiše, nego to čini njena sestra, obaveštavajući ga o mogućoj tragediji, preko koje Andrić prelazi kao preko nečeg nebitnog i prolaznog.

Zavodnik škrte ruke, mladi Andrić joj se obraća pismima koja ne obećavaju, ali nagoveštavaju srećnije dane i sunce koje bi ih moglo ugrejati kad minu njegova tamnovanja. On se suvereno nameće kao povlašćen i naredbodavan partner, koga nežniji pol mora slušati i izvršavati njegove naredbe.

Evgenijina pisma Andriću svedoče da je živo pratila kulturna i umetnička dešavanja u literaturi, muzici, pozorištu, slikarstvu... A on se uživeo u dopisivanje iz više praktičnih razloga, ne misleći nikada na njenu skoru smrt nego samo na svoje lične potrebe koje će mu ova devojka obavljati. Imao je "lepu reč", na koju su padale mnoge dame i kasnije, u vreme njegove zrelosti...

Ivo Andrić je tada bio vrući pristalica i zagovornik teze po kojoj se "trpeti može naučiti samo trpeći". Tako je u poslednjem pismu govorio umirućoj Evgeniji Gojmerac, naučivši kao bolestan mlad čovek, da njega teše, a ne on druge. Kao fatalist veli: "Što vrede protiv sudbine želje zlosrećnog i grešnog mladog čoveka!?" Ropski odanoj prijateljici predložio je smirenost i bezuslovno podnošenje tegoba. Neisceliteljskom duhovitošću, kojom je obojena sva ta oholost Andrićeva u dopisivanju sa bolesnicom, završio je i ovo nehumano, osiono pismo na koje nije bilo odgovora - Evgenija je umrla:

"Ja ću postati sentimentalan. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, tj. ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa seti me se u testamentu..."

KAO i ovo pretenciozno, poslednje pismo Evgeniji, takvo je bilo i - prvo, ono koje joj je napisao iz Beča, a trebalo je da joj se javi iz Višegrada. Kasnio je nekoliko meseci s javljanjem, toliko je želeo da ponizi ovu lepu devojku. Početkom decembra 1913. piše joj, ne skrivajući drsku prepotentnost: "Blagodarim, ljubezna Jevgenija, na letošnjoj karti i šaljem zadocnele pozdrave i uverenja s naročitim simpatijama!"

Vrhunac Andrićeve narcisoidnosti u ovoj korespodenciji predstavlja nalog Evgeniji da mu hitno i bez obzira na cenu nabavi note za krakovsku Jelenu, u koju je zaista bio bezmerno zaljubljen. U drugom pismu Evgeniji, pisanom iz Krakova 19. 5. 1914. moli snishodljivim rečnikom:

"Evgenija, moja draga prijateljice, odmah da kažem - imam jednu molbu za tebe: neki moji ovdašnji znanci hteli bi (za glasovir) da im pravim hrvatske i srpske pesme. Molim da budeš dobra i da izabereš neke stvari i da mi javiš šta stoje, a onda ću ti pisati kad da mi se opreme..."

Osam dana kasnije, bezočno šalje adresu svoje krakovske ljubavnice na koju treba poslati tražene muzičke materijale. Ton je naredbodavan i bez mrvice emocija. I piše:

"Zaljubljen sam u jednu staru, prastaru matronu. Ja je volim tako ludo da ne bi verovala. Njeno ime ti zasada ne mogu kazati... Čitaš li moje šta? Vi žene morate mnogo, mnogo raditi. Sinoć sam sanjao da si sudelovala na koncertu za moj spomenik i da te je po koncertu neki Niko odveo na večeru dok je mene tištao metalni kovčeg i 100 kg zemlje... Vidiš kako sam ljubazan sa nalozima, možeš i da se srdiš, ali da sve ispuniš. Jer mislim da još spadaš među one - ah, retke koji me vole (no, ti si u odličnom društvu), a ja sam tvoj prijatelj".
(Nastaviće se)