Piši, imaš kome

Piše: Neđo ŠIPOVAC
IZ prepiske sa Evgenijom, izdvajamo pismo iz splitskog zatočeništva od 27. 7. 1914, u kome joj javlja da je "srdit na nju", zove je "draga mala Evgenija" i kao obično žali joj se: "Meni je neverovatno teško, kako mi odista nikad nije bilo; ako sve ovo srećno preživim, onda znam da me moj Bog voli. Moli se za mene i piši mi često. Ti razumeš?"

Nedelju dana kasnije piše joj:

"Evgenija, draga prijateljice, blagodarim ti na karti u kojoj me uveravaš da ljubav traje iza groba i s ovu stranu brave; kako hoćeš. Na pitanje o zdravlju odgovaram: fala na pitanju! Ne brini se za mene, svi su dobri u dobroj božjoj ruci. Piši mi na razglednicama poljskih slikara, ili poslednjeg pariškog salona... Tek, piši često, a Madona će ti dati mnogo sreće i dugo življenje..."

Uvek za glavu iznad njene poslušne malenkosti, poručuje Evgeniji, ali iz mariborskog zatvora 1. 12. 1914: "Ne čekaj da ti pišem, nego piši - dok imaš kome. Živi se ovde tiho i beznadežno; znam da vani čeka tisuću važnih briga; želja i nežnosti; nas se one malo tiču; kad mi stižu zadocnjeli pozdravi i ljubav prijatelja i prijateljica, meni se čini kao da svi plačete i - ogovarate me - nad mojim grobom. Ali ja sam zdrav i živ i još ću vas sve pohoditi, mada mlad umire koga bogovi vole..."

Povodom rimokatoličkog Svetog Nikole, Andrić pokušava da u zatvoru stvori kakav-takav štimung, koji prenosi i na svoju draganu:

"Danas je nedelja i Sv. Nikola; noćas sam sanjao da su nam prozori puni bombona; u tamnici se postaje dete - mama mi
piše: dobro je, o Gospođi malo čujem, nesrećnija je nego ikad, ali je volim više nego ikad. Piši redovito. Je li moj zubar u Zagrebu..."

ZAKLETI ateist Ivo Andrić Boga pominje u pejorativnom značenju, pa se i s njegovom milošću poigrava kao i sa ljubavlju svoje Evrgenije:

"Mali Isus neće doći k nama, jer osim željeznih rešetaka imamo na prozorima gustu mrežu. Moli Ga ti da bude i meni - grešnom mladiću dobar. Ali piši!"

Početkom januara 1915. radosno joj piše da "Savremenik" štampa njegove stihove. Veli kratko: "Posmrtna počast!" I dodaje: "Ali se varaju ako misle da sam umro i da neću tražiti honorar. Kako je Gospođa? Čujem da njenoj sestri ide dobro. Mene je sigurno zaboravila. Nezahvalna je i ne zaslužuje da je volim i ne bih - kad bih mogao. Pozdravi je..."

U jednoj od sve ređih i poslednjih pisama Evgeniji Gojmerac, u idili franjevačke župe sa pokornim rimokatolicima i uzornim kaluđerima, Andrić po prvi put kazuje, bezmalo, iskreno i otvoreno (?!) o sebi i svojim karakternim manama:

"Ti si moju opasku o mojoj literarnoj karijeri shvatila posve krivo. Uopće, izvesna zajedljivost u mom govoru i pisanju uperena je uvek protiv mene samog. Daleko je od mene da tebi poturam kakav nizak motiv. Koga ne volim tome prosto i ne pišem. A dozvolićeš mi da se smijem pomalo rugati svojoj sudbini, koja se meni stalno ruga... Nego, ovih se dana nadam da će mi gazdarica spremiti indeks..."

U pretposlednjem pismu iz Ovčareva, očito već odmoran i rekreiran, makar i u progonstvu, Andrić je i duhovit, to mu nije bila vrlina, čak je retko ispričao poneki vic u razveseljenom društvu, kaže Evgeniji:

"Ima jedno vreme u hrvatskoj gramatici koje se zove 'prošlo svršeno', eto to je vreme moje, samo u mislima još upotrebljavam futur ili 'buduće vreme'. Ozbiljno govoreći: živim kao živa ilustracija banalne priče o prolaznosti svega zemaljskog, samo što je u meni i ta prolaznost bila bezobrazno prolazna... Ovde je hladno i ubija me večna samoća i besanica. Ostajem do božje volje, ovde. Žalfiju poznajem samo po jednoj ariji. Fra Alojzije i mama su mi dobri."

NIKAD nijedne reči o ljubavnim snovima i zajedničkoj budućnosti nije Andrić pomenuo u ovoj prepisci. Doduše, u poslednjem pismu Evgeniji iz srednjobosanskog sela u kome vladaju Franciskani, progovorio je o ljubavi na onaj uopšteni, metaforički način:

"Ja imam još ljubavi za ovu planetu. U vrtu je rascvala jedna trešnja. Sva je bela i zaljubljen sam u nju. Naša će ljubav trajati do prvog vetra. Pa i sunca ima pokatkad. I knjiga i čaja i kafe i ljubica. E, pa treba biti blagorodan svome udesu..."

Tako smo se prikrali Andrićevom poslednjem pismu Evgeniji, devojci koju, očito, nije - voleo, a ipak se s njom istrajno dopisivao, veran svojoj nepredvidljivoj zagonetnosti koju je negovao celog života. Ne shvatajući ozbiljno njenu bolest i skoru smrt, on u tom poslednjem listu ispoljava svoju oprobanu drugaricu - slutnju, pa kaže:

"Ti primi samouverenje da ti želim najbolje zdravlje i pravu sreću; ako šta vrede protiv sudbine želje zlosrećnog i grešnog mladog čoveka..."

Kao da je slutio velikana u sebi, u jednom pismu je poručio Evgeniji, nesrećnoj njegovoj prijateljici: "Šteta je da je moja pojava u hrvatskoj literaturi bila kratka veka i mala uspeha, pa ti sve moje karte neće imati istorijsku vrednost. Časovito sam dobro i zahvalan sam svom udesu!"

S Evgenijom Gojmerac Andrić je izgubio pravog prijatelja.
(Nastaviće se)

OBJAŠNJENJE
KOLEGIJUM redakcije "Novosti" je utvrdio da je Neđo Šipovac, autor nedavno objavljenog feljtona u našem listu "Sve žene Ive Andrića", koristio tekstove i dokumenta iz knjige Gordane Brajović "Andrić i Milica - ljubavna biografija" (BMG, 1997, "Narodna knjiga", 2004) i iz više feljtona objavljenih u "Večernjim novostima" od 1978. do 1993. godine.
Pošto autor u feljtonu nije naveo da je koristio višedecenijski rad pokojne Gordane Brajović, našeg istaknutog dugogodišnjeg novinara, "Večernje novosti" sa žaljenjem konstatuju da su prekršena autorska prava i upozoravaju autora i izdavača najavljene Šipovčeve knjige "Novu Evropu" na ovu okolnost.