Ljubav bez poljupca

Piše: NEĐO ŠIPOVAC
ZDENKA Marković, doktor polanista, bila je 12 godina starija od Andrića, a umrla je godinu dana pre njega. U Andrića kao čoveka "uzorne zatvorenosti", u najzrelijim godinama, bila je razočarana, što je opisala u svojoj knjizi "Let".
Upoznali su se u Zagrebu na jednoj od tada aktuelnih intelektualnih sedeljki u kućama devojaka sklonih umetnosti, književnosti, slikarstvu, muzici pre svega, ali i teatru. Poznanstvo se dogodilo u jesen 1917, a iduće godine ova gospođica će postati saradnik "Književnog juga", zagrebačkog časopisa u kojem je Andrić bio - urednik.
Markovićeva je već dvadesetih godina, u vreme najpunije prepiske, spoznala svu uzajamost njihovog truda, shvativši da je Andrić "ćutljivi i neprozirni" sagovornik, zagonetka iz mračne daljine iz koje se maligno sporo primicao pod snopove svetla koji bi ga obasjao i spolja i iznutra. Učtivo odsutan, od prvog do poslednjeg pisma, hronično tajnovit i zaklet ćutanju i čuvanju tajne, onih zaveta koje je položio u mladosti, bio je frontalno "pročitan" od ove visprene intelektualke, koju je rano pridobio za sebe.
U svojoj knjizi poetske proze "Let" javno je rekla šta joj je ležalo na srcu:
"Vi ste uvek isti, velite. Kao da i jest tako. Retko izlazite iz sebe, odmotavate se polako kao teško platno... Vi ste i u pismima i onako tako malo Vi. Ona su, naime, bez Vas, bez onog čoveka pune duše. Vas čovek mora dugo i slušati i gledati i onda iz očiju Vaših i celoga Vas istom zna i pogađa šta mislite, jer vi to tako retko kazujete..."
Mirko Rogošić, u to vreme novinar "Zagrebačke panorame", 1962. godine zamoliće je da se priseti godina Andrićevog boravka u Zagrebu, kada ga je viđala. U razgovoru sa novinarom, Markovićeva je iznela ova Andrićeva pisma, listala ih ponovo, pokušavajući da se seti redosleda događaja o kojima je govorila. Tokom celog tog njenog uznemirenog prisećanja, kako mi je Rogošić pričao, tekle su joj suze niz lice. I jedino te njene suze nad davnim Andrićem upućuju nešto više u prirodu njihove veze, koja iz Andrićevog škrtog epistolarnog stila ostaje neprozirna!
POSLE ovog (pokajničkog) sećanja prijateljice kojoj je uputio više pisama nego svim drugim ženama zajedno, dolazimo do zaključka da je bio u pravu Andrićev najstariji prijatelj Borivoje Jevtić, koji je tvrdio da bi o Andriću najviše mogle da kažu žene - kad bi htele... Jevtić je u jednom svom sećanju na Andrića izneo celu hrpu optužbi na račun njegovog karaktera, demaskirajući ga kao prvorazrednog egoistu i zaljubljenika u vlast, ostavljajući i njegovim "prijateljicama" da skidaju maske sa Andrićevog bronzanog lica, sa koga se nikad nije moglo pročitati - ništa...
Inače, ovaj "zakopčani" poeta često se šali u svojim pismima, što je najbolja odbrana od odavanja sebe i svojih tajni, koje je znao da čuva i očuva i o čemu je više puta govorio i pisao. U početku ove prepiske on je zaista rekonvalescent iz austro-ugarskih zatvora pa će lečenje posle Zagreba nastaviti u Krapini, odakle javlja Zdenki:
"Miše hoće da me radi uljem i valjaće da mu do subote sedim; svršio me je ugljenom; interesantna slika, nazvao sam je 'posle pogreba', Miše protestira i ja je nazvah 'čas pre pogreba', na niže ne mogu licitirati. Ovako tužna, mlada čoveka nisam video nigde do u ogledalu. Na najvišem mestu dižem protest ovoj melanholiji, negiram je. Napisaću zbirku humoreska tako šaljivih da će se vas svet tako kriviti od smeha, ali znam - tri četvrtine publike bi mi pomrlo od smeha, pa bi i opet - eto ti ga vraže! - izašlo na tragično..."
Sa oporavka u Crikvenici piše joj, opet u onom, makar i nategnutom, ali komičnom tonu:
"Kupam se i sunčam po nekoliko sati na dan. Gospođa Vod veli da su moji stari bili primorci, ali ako pogledam u ogledalo ja pomišljam pre na - cigane..."

IZ Dubrovnika, posle Crikvenica, u proleće iduće godine, piše joj da je "vreme uglavnom nestalno, ali more je uvek more!" Iz Splita, 2. 6. 1919. dopisuje - da je pocrneo i da čita Dostojevskog. Uz to je krajnje kritičan prema slavnom Rusu: "I on ima stranica za koje bi bolje bilo da ih nije nikad napisao; to su časovi niske podlosti koje ima svak, ali o kojima se ne sme pisati ni govoriti. Nekoliko mladih pesnika i slikara mi često dolaze iz Splita i s njima se ludo nasmejem..."

U pismima iz 1920. međutim, veliča Rim i kulturu antike: "I najbolji istoričari, filolozi i arheolozi ne mogu nego samo naslutiti veličinu antike i očajni napor renesanse, jer se svi zaključci stvaraju samo po fragmentima (otprilike kao kad bi neko po izlomljenom kosturu htio rekonstruisati lepotu toga čoveka dok je bio živ). Samo jedno znam: da me iz svakog komadića kamena gleda takva lepota i takav mir i snaga, da sam često srećan i ponosan što je u ljudskoj svesti moglo biti toliko lepote i što su ruke čovekove imale toliko snage da joj daju oblik..."

Uoči Nove 1920. godine, pošto je ispitao teren, odvažno ovlašćuje Zdenku Marković, uz ostalo, da "sve knjižarske i novčane poslove može obavljati mesto njega kao i novac dizati i primati u njegovo ime! Krajem januara 1920. žali se da je iz Zagreba primio račun od 1.000 kruna za neko odelo koje je već i poderao i davno ga s "pouzećem" platio.

Poslednjeg dana februara 1920. piše da je "ukazom, konačno, postavljen za vicekonzula u Njujorku, ali da je na rad upućen našem poslanstvu kod Vatikana..." "Za prvo vreme to mi je i draže, jer Bog zna kako bih podneo toliki put, a protiv boravka i rada u Rimu nisam mogao ništa da imam. Plata mi je ista..."

Iz pisma u pismo, ova njegova poštaviše liče na službeno referisanje nego na ljubav dvoje mladih, obrazovanih ljudi koji se vole. Nigde prisnog pozdrava i bliskosti koja se podrazumeva, nigde - poljupca.
(Nastaviće se)