Korak sa životom

OD vremena kada kao državni diplomatski činovnik počinje da prima platu, Andrić redovno brine o svojoj majci i preko Zdenke joj šalje apanažu, jer je bez prihoda. Poslednjeg dana februara 1920, kada je dobio ukaz za Vatikan, Andrić Zdenki saopštava da će mu majka "ostati do proleća u Višegradu, a onda će se nastaniti u Sarajevu sama", i tada će joj "trebati redovito slati novac".

Andrić je kao mudar i intelektualno lukav čovek sumnjao u sve oko sebe, pa i u svoje izdavače, među njima i tada najčuvenije - Cvijanovića u Beogradu i Kuglija u Zagrebu. O tome piše Zdenki, koju je već pretvorio i u svog advokata, a ne samo - referenta:

"Molim vas da Kugliju poručite da ja nikako neću dopustiti da on dulje oteže sa štampanjem, jer ja njemu nisam prodao delo na vjeke vjekova. Oprostite što Vas zamučih da mi budete advokat, ali ako on ne štampa što pre knjigu, ili ako saznam da je štampao više ugovorenog broja, ja ću ga predati pravom advokatu. I sa nasladom ću voditi proces... Neprestano se kajem da sam ih njemu dao!"

Deset dana kasnije javlja joj iz Rima. "Moje knjige mi priređuju zaista malo veselja, i moram o njima toliko da pišem, kao o deci koja su rđava i ne uče..."

Njegovi računi sa ženama, očito, i pored zakopčanosti u iznošenju misli o nežnijem polu, nisu posve logični. Ali, ni računi sa životom, takođe. O tome joj piše 27. januara, posle one hladne novogodišnje čestitke:

"Brige se u meni smenjuju, kao revnosne straže jedna drugu. Čudna je stvar da moji računi sa životom nisu nikad čisti, uvek sam mu ili dužnik ili verovnik. Tek, uvek se čovek o nešto lomi... Pišem po malo i teško. Nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom niti bez nje."

KADA je u Zagrebu 1920. izašla knjiga poetske proze Zdenke Marković, i kada je Andrić dobio na dar i pročitao, izrekao je sud a "da se ne kaže ništa":

"Da Vam pišem svoje utiske bilo bi dugo, a da Vam dajem svoj sud ne bi valjalo, jer dobri prijatelji nisu dobri kritičari."

Svoje hronično samotništvo Andrić preporučuje kao univerzalni lek, isproban na vlastitoj koži, zagrebačkoj prijateljici 16. 9. 1921:

"Pametno činite što se ni s kim ne družite. Druževnost je rđava navika koja nam mnogo škodi!"

Iz Bukurešta, gde mu klima odgovara, sav razdragan javlja joj 9. 12. 1921: "Svi dani liče na Božić ili slavu! Ali, ko je tužan ima i za njega mesta!"

U Bukureštu, Andrić upoznaje rumunsku literaturu i intenzivnije radi na svojoj književnosti. Otud počesto u pismima Zdenki pominje, uglavnom u negativnom značenju, svoje izdavače i svoj rad, ovog puta na drugom izdanju "Đerzeleza", kojeg je predao Cvijanoviću.

"Pišem na Veliki petak do podne", javlja joj 14. aprila 1922. iz Bukurešta. "To su jutarnji časovi koje bi trebalo da iskoristim za književnost. Ali, Bog s njom. Književnost je prevrtljiva stvar koja će me pratiti do groba... Ne znam otkud ta opšta predrasuda da književnik treba da uvek `radi`, ili `stvara`, kako se to kaže, kao da sam ja Bog... Cvijanović je izgleda dosta zaradio na meni i od oduševljenja traži moju sliku da je umnoži i prodaje (da i opet zaradi)... Ozbiljno mislim da se vratim u zemlju. Dotle ću napisati sve ovo `tursko` i iracionalno..."

O Zdenkinim knjigama, znamo to iz više njegovih uzgrednih pripomena nije voleo duge priče, što upućuje na zaključak da mu do njih nije bilo stalo. I kad se pojavila njena "Kuća u snijegu", on je propraća samo uzgrednom primedbom da je "radoznao" i da će se još javiti! Obaveštava je, tužna srca, da je bio u Sarajevu i Beogradu, da se "našao s mnogim starim drugovima", te da je "život svuda težak, a duhovna pometnja opšta". Onda joj govori, kao koleginici: "Svi naši umetnici ili žive teško ili nedostojno, ili jedno i drugo. Ujević je u neverovatnoj zapuštenosti, na podsmeh građana. Meni se još uvek širi slava radi one 2-3 knjižice, već i u čitanke hoće da me meću. Valja da napišem ubrzo šta drugo, inače propadoh u ništavilu priznanja..."

PORED poslovično lošeg zravlja, bar tako ga predočava Zdenki, Andrić se uvek na nešto žali - klimu, putovanje, neudoban stan, vrućinu ili studen, gradsku prašinu i smrad, teskobu i uznemirenost, brigu za svoju nesrećnu zemlju, na ljude i pisce, tračeve i ogovaranja. Ovoga puta poverava joj tegobu svakodnevnog života:

"Stanujem u hotelu, hranim se u restoranu, pišem novele, `sekiram se` u Konzultatu, čitam mnogo novine i knjige, interesujem se za sve..."

Iz Ženeve, gde je postavljen za sekretara u Stalnoj delegaciji Društva naroda, poručuje joj 14. 10. 1930. da je vrlo važno "držati korak sa životom" i da će, svako ko je bio vojnik, "kazati Vam da je na maršu najvažnije ne izgubiti korak. Ko ostane iza kolone taj je propao..."

Proređenija prepiska, uglavnom zbog Andrićeve orijentacije, bolje reći - bezvolje, kao što pokazuje sačuvana pošta, trajala bezmalo celi period od 1932. do 1939, odnosno između njegovog delovanja u Kraljevskoj delegaciji pri Društvu naroda i postavljenja za "opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu".

A onda se, neočekivano, kao lomača pod nepredvidljivim pljuskom, ugasila prepiska između ovih ljudi, za koju je teško utvrditi je li ljubavna ili poslovna.

Između pisama protekla je dvadeset i jedna godina, i reka njihovih života u najboljim godinama.

Poslednjih deset godina ove prepiske tugaljiva su ilustracija nategnutih odnosa koji ne obećavaju ništa, osim praznine i razočaranja.

Kada je veza sa Zdenkom Marković započela, Andriću je bilo 25 godina, a kada se ugasila 46. Dakle, njegova mladost se preobrazila u punu zrelost, pa se ovaj čovek otresao "ranih jada", i brzopletih osećanja, makar i sa starijim prijateljicama od sebe, među kojima se Zdenka Marković isticala po celini svoje ličnosti i stvaralačkog čina. Andrić je ljubavnu, kao i duhovnu domovinu našao u Krakovu, a ne u Zagrebu...

KRAJ