Hrabri kaplar Milunka

Piše: NOVICA PEŠIĆ
     KADA je 1912. godine započo Prvi balkanski rat, Milunka Savić, tek stasala devojka, odsekla je duge kike, stavila šajkaču na glavu, obukla muške čakšire i seljački koporan, pa krenula u Beograd. Čula je da tamo upisuju dobrovoljce. Javila se naredniku i rekla da se zove Milutin.
     Dok je starešina zagledao, odsečno je rekla:
     - Hoću pušku!
     Tako je i bilo. Sa svojom dobrovoljačkom jedinicom krenula je na front, ali kasno: rat je bio završen. Turci su napustili Balkan.
     U Drugom balkanskom ratu, za kraće vreme, postala je neustrašivi borac na Bregalnici. Dobila je medalju za hrabrost i kaplarski čin.
     U jurišu Milunka je ranjena. Izvukli su je sa bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su otkopčali koporan, njena tajna je bila otkrivena, videli su da je žensko.
Za vreme velikog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. Šta je dalje bilo? Njenu priču zapisao je Antonije Đurić, u knjizi „Solunci govore".
     - Kući! - rekao je general Stepa.
     Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
     Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
     - Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
     Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
     - Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
     - Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
     - Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
     - Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
     Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.
     TAKO se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju.
     Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
     Bojište vri... Ključa... Vojnici kao da su dobili krila: prešli preko Drine i gone Švabe.
     Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe...
     U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.
     - Predajte se! - grmnu Milunka. - Predajte se!!
     Švabe bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis!
     Odvela ih je komandantu puka i raportirala:
     - Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!
     Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić, pred strojem je pitao vojnike:
     - Vojnici, čije grudi zaslužuju Karađorđevu zvezdu sa mačevima?
     Puk u jednom glasu, grmnu:
     - Kaplara Milunke Savić!
     - Milunka Savić, tri koraka napred! - odjeknu komanda.
     Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u životu osetila neki strah.
     Stavili su joj na grudi Karađorđevu zvezdu s mačevima.
     Drugu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine, U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
     Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski ratni krst sa zlatnim palmom.
     Tada je već bila narednik.
     Preživela je devet ratnih rana.