Na strani Srba

PORUČNIK Ignjat Kirhner, borac za slobodu potlačenih naroda, prebegao je iz austrougarske vojske i priključio se srpskim trupama. Ratovao je u mnogim borbama na početku prethodnog stoleća, a u miru dosegao do generalskog čina,
Šta je nateralo školovanog austrijskog oficira da se preda srpskoj vojsci, zadobije poverenje pretpostavljenih i bude jedan od uspešnih komandanata? To pitanje je i do danas ostalo bez potpunog odgovora. Dobrovoljci, koji su kasnije s njim razgovarali, kazuju da im je Ignjat pričao kako je uoči rata ubio jednog austrijskog oficira, jer je pogrdno i omalovažavajuće govorio o Srbima i srpskim oficirima, što nije isključeno, s obzirom na to da je bio hrabar ratnik.
Zna se tačno da je rođen 30. maja 1877. godine u selu Mali Bečkerek (Rumunija). Odgajio ga je Nemac Kirhner, za koga se njegova majka udala. Završio je vojnu akademiju u Beču i sa činom oficira austrougarske vojske sedam godina službovao u Vinkovcima, gde je naučio dobro da govori srpski jezik.
Ukazom kralja Petra primljen je u našu vojsku u činu poručnika.

Kao komandant Sremskog dobrovoljačkog odreda vodi jake borbe sa Austrougarima u želji da odbrani Beograd. Krajem septembra 1915. godine nastupili su kritični dani za srpske branioce. Mnoge kuće su gorele, a topovi su tukli iz svih kalibara. Padali su dimnjaci i zidovi kuća. Mladi osamnaestogodišnji dobrovoljci iz odreda Ignjata Kirhnera zauzeli su položaje po kućama. Vatru su otvarali iza zidova, sa krovova i prozora.
Neprijatelj je bio nadmoćniji i počeo je da se iskrcava na beogradske obale.
Komandant dobrovoljaca poručnik Kirhner izvadio je pištolj i komandovao svojim borcima.

Zapraštale su bombe, fijukali meci. Poručnik je jurio ispred svojih mladića. Nastao je krkljanac, čule su se samo eksplozije i jauci.


ŽELEZNIČKI nasip od tadašnje kafane „Zlatni šaran" do Knez Mihailovog venca uporno je branjen uz velike gubitke. Gotovo polovina dobrovoljaca je izbačena iz stroja, a sam komandant Ignjat Kirhner je u jurišu teško ranjen. Njegovi dobrovoljci su ga pod kišom kuršuma izvukli sa prve linije odbrane. Komandu nad odredom preuzeo je poručnik Živko J. Kezić.
I pored uporne i junačke odbrane, nadiranje mnogo jačeg i organizovanijeg neprijatelja nije se moglo sprečiti. Dobrovoljci su dobili naređenje da se povlače na visove južno od Beograda. To je bio početak velikog, ali organizovanog odstupanja prema jugu Srbije, Kosovu, Crnoj Gori i Albaniji.

Teško ranjen poručnik Ignjat Kirhner lečen je u Nišu, a potom je u sastavu bolnice više meseci putovao do Krfa. Na tom iscrpljujućem maršu o njemu je brinula bolničarka Bosiljka Čajkanović, sestra rezervnog kapetana, komandira čete Veselina, profesora na Beogradskom univerzitetu. Na dugom putu između njih dvoje razvila se ljubav, koja je završena brakom.
Kirhner je sve vreme oko pojasa nosio srpsku zastavu iz Karađorđevog ustanka, koju je sačuvao sve do povratka u Beograd.
Teške rane u butnoj kosti nisu mogle biti sanirane, pa je upućen na lečenje u Francusku, u grad Tuluz, gde je izlečen, ali mu je noga ostala kraća za šest santimetara.

U Francuskoj je završio Elektrotehnički fakultet, a po povratku u Srbiju primljen je u inženjerijsko-tehničko odeljenje Ministarstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Napredovao je do čina generala. Poginuo je na Uskrs 1944. godine od savezničkog bombardovanja Beograda.


(Kraj)