Pucanj u - braću!

Piše: Pavle PAVLOVIĆ


„OKTOBARSKA revolucija” u Srbiji, kad je dovela na vlast postkomunističke političke snage, započela je u javnosti reviziju istorijskog nasleđa, koja je išla u dva pravca - nacionalnom i ideološkom. U tom neformalnom događanju najgore je prošla Bela Crkva kod Krupnja, u Rađevini, i ustanak koji se u njoj dogodio 7. jula 1941. godine, koji je ove godine dočekao 65. godišnjicu. Pojedine stranačke vođe, pa čak i neki Rađevci, šta više i gdekoji rođeni Belocrkvanin, često su umeli da kažu da belocrkvanski događaj treba zaboraviti i isključiti ga iz kalendara značajnih zbivanja, „jer je tu Srbin ubio Srbina”.
Ipak, sedmojulske proslave „pod ustaničkom lipom” su nastavljene, ali u dva pravca, onako kako su se ti povodi u stvarnosti dogodili: dok su jedni dolazili na belocrkvanski Plac da proslave narodni ustanak protiv okupatora, drugima je na srcu bila sedmojulska revolucija usmerena protiv „domaćih izdajnika” i „slugu okupatora”.
Nije čudno što je u svačijoj svesti kao dominantno ostalo ubistvo dvojice žandara, Bogdana Lončara iz Like i Milenka Brakovića iz okoline Gornjeg Milanovca. Oni su, dakle, bili te famozne „sluge okupatora”. A služili su jedino Srbiji, onoj kakva je tada jedino i mogla biti u to doba rata i okupacije, kad je „kvislinška” srpska vlada imala samo toliko vlasti koliko joj je okupator prepustio.
Ništa, pa ni sama budućnost, nije tako neizvesno kao - prošlost!


ZATO sada krenimo sledom onoga što se u okupiranoj Evropi desilo treće ratne godine, na Svetog Jovana Preteču, Krstitelja Gospodnjeg i kuma Božjeg, na Ivanjdan, tradicionalno posvećen „julskim vatrama”, drevnim ritualnim običajima povodom letnjeg solsticijuma, kad Sunce „triput zaigra na nebu”, na prvom letnjem vašaru u Beloj Crkvi.
Ne samo zbog toga što će se tog dana desiti na belocrkvanskom Placu, ovaj vašar i nije bio kao prethodni i potonji. Rat u Srbiji - još neizlečenih rana (a pogotovu u ovom kraju) iz onog prethodnog, Prvog svetskog - počeo je. Srbija je okupirana. Nemački garnizon je nedaleko odatle, u Krupnju. Narod se, iz straha, nerado odvajao od svoje kuće. Taj strah pojačale su i konspirativno ubačene vesti da će na vašar u Belu Crkvu doći „grupa naoružanih partizana” koji će održati nekakav zbor. Ljudi nisu znali šta su to „partizani”, pa na tu reč nisu ni obraćali naročitu pažnju. Ali, uplašila ih je činjenica da su oni „naoružani”! I iz tog razloga, mnogi su odustali od vašara.
A na vašaru - k`o na vašaru, samo mnogo manje sveta i - vedrine. Ipak, sve je izgledalo nekako uobičajeno, dok se nisu pojavili „oni” - partizani. A šta se i kako potom dogodilo, od tada podeljeni Srbi nisu uspeli (nisu ni hteli) da se slože, iako se sve zna. Oni što su priznavali samo „sud svoje partije” govorili su onako kako je zahtevala partija (KPJ), a oni drugi, mnogobrojni, koji su se smatrali odgovornim „pred Bogom i narodom” govorili su baš onako kako je sve to video Bog i narod!
Jedini pisani (ako se ne računaju oni lokalni, od sreskih vlasti u Krupnju) je izveštaj ispostave Drinske banovine u Užicu dostavljen Odeljenju javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, 21. jula 1941. godine. Drinski žandarmerijski odred dostavio je izveštaj napisan prema aktu komandira Šabačke žandarmerijske čete. Žandarmerija je opisala događaj u Beloj Crkvi na osnovu kazivanja predsednika opštine Sredoja Kneževića i starešine sela Nikole Lazarevića.


PREMA tim izjavama, predsednik opštine je, posle crkvene službe, naredio okupljenim građanima da se raziđu i većina ga je poslušala, ali je na vašaru, ipak, ostalo stotinu seljaka. Predveče je iz šume došlo desetk-petnaest partizana naoružanih puškama, dok je jedan nosio puškomitraljez. U pridošlici, obučenom u civilni mantil, videli su da je on vođa grupe. Pod lipom ispred kafane Bose Nedeljković okupili su oko sebe seljake, pa je onaj u mantilu održao govor. Rekao je da je došlo vreme da narod prihvati oružje i oslobodi se okupatorske vojne vlasti i kapitalista. Govornik (kasnije se saznalo da je to Žikica Jovanović Španac, novinar iz Valjeva) naglasio je da „Rusi napreduju i treba im pomoći”! Tražio je da se sabotira rad u belocrkvanskom rudniku lignita, da se ne ide na kuluk i ne plaća poreza. Obavestio je slušaoce da je 1921. godine osnovana komunistička partija čiji je rad bio sprečen oružjem. Ipak, u Lajkovcu su zapalili cisterne, a u Kragujevcu magazin, a sada idu na Krupanj.
Kada su partizani otišli, naišla je žandarmerijska patrola koju su sačinjavali ubijeni žandari. U izveštaju se navode izjave očevidaca samog tog ubistva. Kad su partizani povikali „Dole oružje!“ žandari su digli puške "na gotovs" i pozvali ove da polože oružje, a potom ispalili po jedan metak iznad glava napadača. Utom su dvojica njih pucali na žandare i ubili ih. Posle tog (ne)čuvenog zločina, partizani su se udaljili uz rečicu Kolarušu.
Seljaci su prepoznali drugog strelca iz te dvojke (prvi je bio Žikica Jovanović), Cvetina Soldatovića iz sela Bastava, kao i jednog s dubokim ožiljkom kod oka, jednog učitelja iz Pecke.



UČESNICI I SVEDOCI

POSLE rata uzimane su izjave od učesnika i očevidaca dvostrukog belocrkvanskog ubistva, prvih hitaca bratoubilačkog rata. Vladan Bojanić, tada student prava iz Bele Crkve, na Ivanjdan pre podne ugostio je Žikicu i „još jednog druga, dok su se drugi smestili u obližnjoj šumi Slaovina”. Bojanić, pored Žikice i dr Miše Pantića, iz partizanske grupe imenuje još i učitelja iz Pecke Čedu Milosavljevića i Acu Jeftića, zemljoradnika iz Bastava, Tatomira Soldatovića, kovača iz Gunjaka, Dušana Antonića, zemljoradnika iz Dragodola, Kostu Andrića i radnika iz Pecke Ratka Jovića. Priključili su im se i meštani - Bogdan Antonić iz Bele Crkve i omladinci iz Belotića Dragiša Petrović i Marko Antonić. Dalje Bojanić priča šta se dešavalo na zboru...
Kad su dvojica žandara, narednik Bogdan Lončar, komandir stanice u Zavlaci, i kaplar Milenko Braković, počeli da govore narodu da ide kući i ljudi bili spremni da ih poslušaju, Bojanić je pojurio za Žikičinom grupom koju je sustigao kod izvora Džebarovca, kraj rečice Kolaruše. Ispričao je o „grubom nasrtaju žandara“, pa su se partizani vratili na Plac.
(Nastaviće se)