Prvi dan borbe

Piše: Pavle PAVLOVIĆ
RATNI predsednik Sredoje - Sređo Knežević, u svojoj posleratnoj izjavi ispravlja Bojanićevu grešku o žandarskim pucnjevima: „Oni su pucali preko Žikice, jer je bio takav propis.“ Knežević govori i o drugom pucnju: „Milenko je prvi pao, sigurno ga je Cvetin (Soldatović) pogodio. Cvetin se nalazio do Milenka, na nekih šest do osam običnih koraka, i kad je pružio pušku, bio je u neposrednoj blizini...“ To o Milenkovom ubici izjavio je posle rata i Stanko Popović iz Bele Crkve, poznat u narodu pod nadimkom Cile.
     To što su žandari „promašili“, a Žikica ubio njih koji nisu hteli da ubiju, Vladan Bojanić naziva „prvi dan borbe“ (dakle, pravog cilja borbe, Srba protiv Srba). Borbe protiv Srba, a ne istinskih okupatora, Nemaca, koje su, idući duboko kroz šumu, oprezno zaobilazili.
     Žandari su radili svoj posao onako kao što se svuda u svetu, gde se drži do unutrašnjeg reda, radilo i radi. Gde je narod, tu su i žandari, a pogotovu kad se održavaju neki masovniji zborovi i vašari. Njihovo mesto je, po pravilima službe koja važe i danas, bilo u Beloj Crkvi. Oni su bili tu, nedaleko od zborišta, koje nisu ometali. Kao što bi i danas, svuda u svetu, policajac-pozornik, posle nekog skupa, na kojem nije neposredno bio, a zna da se nešto posebno događalo, došao da se raspita, tako su i Bogdan Lončar i Milenko Braković postupili u Beloj Crkvi.
      O TADAŠNJEM držanju srpske žandarmerije, tih „saradnika okupatora“, a pogotovu u ovom kraju, sasvim jasno svedoči naređenje nemačkog vojnog zapovednika na Balkanu, general-feldmaršala Lista, od 4. septembra 1941. godine, u kojem on kaže: „Izgleda da je prema žandarmeriji potrebna opreznost. Nije isključena (njihova) veza sa ustanicima, ili prećutan sporazum. Istupiti protiv nepouzdanih žandara. U ustaničkoj oblasti oko Krupnja mora se što pre uspostaviti red sopstvenim sredstvima.“ Tu svoju ocenu, još određenije, feldmaršal List ponavlja i u izveštaju Nemačkoj vrhovnoj komandi, devet dana kasnije, kada kaže: „Nova srpska vlada (Nedić) ne zadovoljava. Srpska žandarmerija je u sve većoj meri nepouzdana.“
     Toj, i takvoj, žandarmeriji pripadale su „okupatorske sluge“ Bogdan Lončar i Milenko Braković!
     Oni su za svoje i svoga naroda istinske neprijatelje smatrali one koji su tada okupirali njihovu otadžbinu. Komuniste nisu tada mogli smatrati za neprijatelje, ako bi i hteli, jer oni za Srbe u to vreme još nisu bili dovoljno poznati. To je najbolje pokazao sam Bogdan Lončar, koji je spasao život Sretenu Todoroviću, svešteniku iz Cvetulje, rodom iz Komirića. Njemu je, posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, pretila likvidacija. Iako su kasnije komunisti označili Lončara kao „neprijatelja“ i „okupatorskog slugu“, pop Sreten nije krio da mu je baš on spasao život, jer je u toku noći, na konju, došao njegovoj kući i savetovao ga da beži u Koviljaču, koja je tada bila pod kontrolom četnika. Sreten ga je poslušao i tako izbegao smrt. U znak istinskog poštovanja i duboke zahvalnosti, Sreten je Bogdanu, posle 40 dana od njegove pogibije u Beloj Crkvi, izdao daću za pokoj duše.
     Svakome, pa i ubicama, bilo je jasno da su ubijeni žandari bili samo - Srbi!
     Srbe - nacionaliste, ubili su Srbi - internacionalisti!
     Srpski narod u Rađevini, kao i većina njegovih sunarodnika, nije želeo ni revoluciju ni komunizam.
     A šta su, uostalom, od samog početka mislili o revoluciji i komunizmu, i oni, sa ostalim Srbima, rekli su još 1918. godine, gestom i rečima svog poslanika u Rusiji Miroslava Spalajkovića. Lenjinu, kad je na prijemu za strane diplomate objavio vest da su boljševici likvidirali celu carsku porodicu, on je pljunuo u lice i rekao: „Vi ste bandit. Vi ste osramotili slovensku rasu i ja vam pljujem u lice.”
     U stanak u Beloj Crkvi bio je onaj narodni zbor pod lipom ispred „Bosine kafane”, kada je opančar iz Bele Crkve Bogoljub Rakić dao reč Žikici Jovanoviću Špancu i ovaj pozvao narod da se digne na ustanak protiv okupatora, Nemaca. Sve ostalo - nije ustanak. To što će, malo kasnije, Jovanović prvi pucati, druga je stvar, sasvim druga.
     „Ustaničku lipu”, pa i „ustaničku pušku”, na Ivanjdan 1941. u Beloj Crkvi, treba, dakle, braniti pred istorijom od svih zastranjivanja i zloupotreba, pa je treba štititi i od same istorije! Srbin je tu, u većini i ne znajući da „bauk kruži Evropom”, rekao ono jedino što je naučio da kaže: "Sloboda." Sve ostalo nije bilo stvar njegovog patriotizma, već stvar - crvenih komesara.
     U revoluciju su Rađevci uvučeni, a to ni sami nisu znali, ne samo tada, već im još nije jasno šta ih je to snašlo kad su, u ime Srbije, rekli: "Sloboda!"

RAĐEVSKA KNJIGA KNJIGU „Ivanjdan i SEDMI JUL”, iz koje se u ovom feljtonu objavljuju neki delovi, izdaje uskoro „Rađevska knjiga” iz Krupnja, a izdavač je Radovan Teovanović, inače vlasnik firme „Teokomerc”. Teovanović je, takođe, izdavač „Kalendara Rađevac”, koji izlazi jednom godišnje. Reč je o obnovljenoj publikaciji koju je, ugledajući se na Vukov kalendar „Danica”, na samom početku prošlog veka, 1901. godine, pokrenuo i uređivao učitelj Vladimir B. Popović iz Krupnja. Teovanović verno nastavlja tradiciju ovog kulturnog pregaoca, čije delo, nažalost, nije bilo dugog veka.