Mučki pucnji u Španca

Piše: Pavle Pavlović
TOG famoznog 7. jula, u Beloj Crkvi su se dogodile dve značajne stvari, udaljene vremenski oko pola časa, a prostorno svega dvadesetak metara. Jedna pred nekadašnjom Bosinom kafanom (po vlasnici Bosi Nedeljković), pod „ustaničkom lipom”, a druga na kratkom prostoru između te kafane i bivše opštine. Prva je bila ustanak, a druga - revolucija. Između ustanka i revolucije danas leži granitno spomenje - ustanku.
     Ustanak i revolucija u Beloj Crkvi su, dakle, fizički veoma bliski, a suštinski - udaljeni koliko dve galaksije!
      Jer, ono što su hteli Rađevci (da ih je neko pitao), sem nekih izuzetaka koji u ovom slučaju ne potvrđuju pravilo, nije bilo rušenje nikakvog „starog poretka”. Da Rađevcima oduvek „bez kralja ne valja”, potvrđuje začuđenost mnogih starijih ljudi u tom kraju koji su, ne shvatajući šta ih je to najednom snašlo, pitali mlađe ljude, one koji su već bili „u trendu”: "Ajde, deco, gde će država bez kralja?!”
     Ivanjdanski ustanak u Beloj Crkvi obično se naziva "prva ustanička puška”, iako je u pitanju bio pucanj iz nemačkog pištolja „štajer”. Ali, to nije najvažnije.
     Mnogo je bitnije šta je taj „štajer” uradio. Strašnu, užasnu stvar - ubio je dvojicu srpskih žandara, od kojih je jedan bio izbeglica iz Like. Mučenik utekao s noža i sa svojim bratom iz Srbije našao uhljeblje gde je jedino mogao - u žandarmeriji Nedićeve „kvislinške” vlasti.
     A SAMA revolucija dogodila se pola sata kasnije. „Novosti” su, još 7. jula 1981. godine, pisale o dva različita događaja 7. jula 1941, udaljena jedan od drugog i vremenski (pola časa) i prostorno (oko 20 metara). To su ustanak i revolucija.
     Pucnji u Beloj Crkvi najavili su - bez obzira na to što to tada niko nije očekivao, sem onih koji su to osmislili i priželjkivali - borbu Srba protiv Srba. Građanski rat. Ali, i - socijalističku revoluciju.
     Očito, "pobednicima” je trebalo da baš u ovom kraju Srbije pronađu događaj koji će proglasiti za "dan ustanka”, ali takav događaj koji je, pre svega, uperen protiv "neposlušnih Srba”, pa tek onda protiv Nemaca.
     Žikica je u Beloj Crkvi ubio dva Srbina, a onda su i njemu samom Srbi, iz njegovih redova, došli glave. Ubijen je, nedugo posle toga, u selu Radanovci kod Kosjerića. Mučki - s leđa. Posle gotovo pola veka, 5. avgusta 1989. godine, komunistički general Radivoje Jovanović Bradonja dao je intervju listu "Duga”, gde je krupnim slovima, u naslovu, izvučena suština njegovog iskaza: "Novembra 1941. godine od vrhovnog komandanta dobio sam naređenje da streljam Žikicu Jovanovića Španca!”
     Taj intervju bio je povod Žikičinom bratu Dragoljubu Jovanoviću, da uputi apel javnosti da se posmrtno sudi Josipu Brozu Titu i njegovim jatacima.
     Ime najdublje zablude i najskuplje istorijske greške Srba glasi - Josip Broz. Srbi su ga pustili na svoj prag, a on im se popeo i na tavan. Kad je njegovo lukavo zavođenje Srba došlo do vrhunca, on im se udvarao govoreći da Rađevina nije slučajno izabrana za poprište ustanka, jer mu je bilo poznato kakvi su ljudi iz zapadne Srbije u istorijskim stvarima. I, zaista, bilo mu je poznato...
     BROZ je triput dolazio u Rađevinu. Poslednji put trijumfalno, 7. jula 1945. godine, kada je, da bi se videlo kakvom snagom raspolaže za slučaj da se neko u Srbiji predomisli, naredio da se po rađevskim poljima održi veliki vojni manevar.
     Pre toga, 26. septembra 1941, promotivno je posetio Stolice i selo Tolisavac kraj Bele Crkve. Tada se razmetao dobrim pamćenjem, nabrajajući razne kote oko Krupnja i pominjući čak i neku krušku koja je bila "evo ovde”. Posle je zaćutao o tome kad su ga njegovi srpski doglavnici, dok mu se još moglo i smelo sve reći, savetovali da o tome ne priča, jer Srbi ne mogu progutati saznanje da su im kod one famozne kruške ginuli najrođeniji.
     To što je Broz trebalo da zaboravi (a nikad nije!) bio je njegov prvi dolazak u Srbiju i Rađevinu, krajem leta 1914. godine, kao austrougarski feldvebel, pripadnik vojske koju, kako je kasnije pričao, tobože nije voleo. A ima mnogo dokaza da bi u njoj, da je toga bilo kao kasnije u JNA, gotovo sigurno dobio značku dobrog vojnika. Šta znači "nije voleo”, ako u toj uniformi napreduje kao dobar strelac, odličan jahač, prvak u mnogo čemu mirnodopskom, dok u čisto ratnom dobija orden koji, navodno, nikad nije podigao?! Šta bi, onda, dobio da je voleo svoju ljubljenu crno-žutu zastavu.
     Već prvog 7. jula po završetku rata (1945), Broz je došao u Belu Crkvu da istakne značaj i smisao onoga što se tu desilo četiri godine ranije. S visoko podignute tribine, okićene cvećem i ćilimima, na mestu bratoubistva (koje je bilo pred očima okupljenog naroda, postavljenog tako da bude leđima okrenut crkvi, gde se do tada na Ivanjdan uvek okupljao), Broz je objasnio da je pištolj „štajer” iz kojeg je Žikica Jovanović Španac pucao, bio „puška” koja je obeležila ne samo "dan običnog ustanka, već dan revolucionarnog, oslobodilačkog ustanka”. (Pošto je Broz rekao da je pištolj puška, tako je i ostalo, i to je, u stvari, bila ta „prva ustanička puška”!)

USTANAK PRIPREMAN
     NAGNUT nad dominirajućom govornicom, uz energično gestikulisanje rukama, pred okupljenim narodom i "delegatima iz čitave Srbije”, Broz je na zboru u Beloj Crkvi, između ostalog, rekao:
     - Prije četiri godine mi smo odredili da se ova teritorija, zapadna Srbija, pretvori u bazu nemilosrdne, nepoštedne borbe protiv ugnjetača koji su bili porobili našu zemlju, koji su bili porobili Srbiju. Ustanak koji je buknuo ovdje mi smo pripremili ranije. A izvođenje smo predali u ruke sinovima Rađevine. I oni su, kao i sinovi Kosmaja, Valjeva, Timoka, Toplice, sproveli u djelo naš plan i stoprocentno ga izvršili, jer je, evo, pobjeda izvojevana.
(Nastaviće se)