Svi Brozovi ratovi

Piše: Pavle PAVLOVIĆ

HRONIČARI Brozovog ratovanja u Srbiji zabeležili su razne pojedinosti koje ga obeležavaju kao tipičnog K und K agresora i time istaknutog antisrpskog zlikovca.
U Prvom svetskom ratu, Broz je u ovom kraju Srbije ratovao već 1914, kao „feldvebel”, narednik u sastavu zloglasne austro-ugarske 25. regimente 42. divizije (zašto je ona nazvana „vražja”, osetili su mnogi nedužni Srbi iz Podrinja). Za ispoljeno požrtvovanje i hrabrost u borbama protiv Srba, Broz je tada zaradio i orden.
I pored toga što su austrijski, nemački, mađarski i hrvatski vojnici činili dotad neviđena zverstva nad nedužnim narodom, Srbi su izašli kao pobednici. Eto, dakle, kako je Broz još tada, na samom početku velike svetske vojne, mogao da se uveri kakvi su Srbi borci (sem, naravno, ako ne jurišaju jedni na druge, što je Brozu bila glavna taktika na tlu Srbije i drugih srpskih pokrajina).
Kao zmija noge, Broz je skrivao svoj krvavi put kroz Rađevinu. Biografima (u prvom redu Vladimiru Dedijeru i drugim sagovornicima), na kašičicu je davao podatke o prvim mesecima ratovanja u Srbiji (pa i to tako da je u svakoj novoj kašičici bio drugi sadržaj, bežeći u kazivanjima u daleku Rusiju, gde je, u sibirskim zabitima, teško ući u trag lukavoj zverki. Iako su njegovi naivni zaljubljenici preuveličavali njegovu ulogu u ruskoj revolucionarnoj tragediji (neki su čak govorili i ovo: „Nemoj misliti, drug Tito je dosta uticao i na samog Lenjina”!) morao je da prizna da „moje učešće u ruskoj revoluciji je neznatno” (čitaj: nikakvo!)
A KAD je, post festum, govorio o svom vojnikovanju pod crno-žutom zastavom, sa olimpske visine je ocenjivao kakva je to vojska bila, samo što nije rekao da je u njoj bio vredan pažnje jedino mladi feldvebel iz Zagorja (ili ko zna već odakle). On se hvalisao time da se proslavio hvatanjem „živih jezika”, a zna se kakvi su, kad je reč o odanosti ratnoj ideji, morali da budu ti „lovci na jezike”.
Novinari, pa i hrvatski, kopali su po austrijskim arhivima da bi tamo našli Brozove tragove. Tako su saradnici zagrebačkog „Globusa” stigli, 1984. godine, do bečkog Krigsarhiva, gde im je rečeno da taj arhiv nema ni original ni kopiju Brozovog dosijea. Tako su saznali da je austrijski predsednik Franc Jonas kompletnu dokumentaciju uručio predsedniku Jugoslavije, prilikom njegove posete Austriji. Iako je bio osvedočeni srebroljubac, bilo je to za Broza vrednije od blaga iz bečkih dvoraca.
Valja reći da je Broz ovaj poklon „pošteno” platio, i to istom monetom: kad su lovci na naciste ušli u trag tadašnjem generalnom sekretaru UN, a potom i predsedniku Austrije Kurtu Valdhajmu i otkrili njegovu ratnu prošlost u Srbiji, Broz mu se odužio skrivajući, preko svojih tajnih službi, dosije ratnog zločinca iz Austrije. Sve je, eto, ostalo u porodici.
Sredinom septembra 1941. godine, Broz po drugi put dolazi u Rađevinu, na poznato savetovanje u Stolicama. Zločinac se vratio na mesto zločina, u tada već oslobođeni Krupanj, zahvaljujući srpskim rodoljubima okupljenim oko vojno-četničkog odreda Martinović-Zečević.
U SRBIJI je Broz postao i partizan, kada je iz Beograda otišao u selo Robaje kod Valjeva. Iz okupiranog Beograda, Broz se nagledao Srba pobijenih zbog njegove avanture započete u Srbiji. Prema selu Robaje prate ga četnici (kao što su Titove skojevce, Dražinu decu Branka i Gordanu, četnici ispratili od Beograda do partizanske jedinice) koji sarađuju sa partizanima, i predaju ga partizanskoj patroli, a ova ga dovodi u kuću Sekule Gajinovića u selu Robaje. Tu ga dočekuju komesar Kolubarskog partizanskog bataljona Stevan Marković Singer i komesar Kolubarske čete Milan Drakulić. Oni ga ne poznaju, pa im se Broz predstavlja: „Ja sam sekretar Komunističke partije Jugoslavije.”
Tu se Broz sreće sa Milošem Minićem, instruktorom CK KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ valjevskog okruga, koji ga upoznaje sa aktivnošću i stavovima Draže Mihailovića, sa kojim se Minić dotad sretao dvaput, pokušavajući, ali bez uspeha, da ga uvede u partizansku brazdu.
„Pa makar svi izginuli”, rekao je Broz cenu koju je bio spreman da plati iz srpskog narodnog krvotoka. To je, dabome, važilo i za Stolice, kojim je Broz navukao silan gnev i strašnu odmazdu okupatora. Upotreba Stolica za Brozove antisrpske ideje postala je jasnija posle rata, kada je Broz „zaboravio” šta je pričao o tom narodu u prvim godinama mira i započeo disperziju i „raspodelu” ustanka na ravne časti svim republikama i pokrajinama (računajući i Kosmet gde su Šiptari i za vreme, i posle rata, kao i danas, samo navraćali vodu na svoju separatističku vodenicu). U muzeju na Stolicama otvorene su kuće svake od njih posebno, i onih koje bi Stolice još jednom rado videle u plamenu, pa čak i takvih koji za to rudarsko mesto znano još iz srednjeg veka nikada nisu ni čuli (Makedonija, na primer, i nije bila predstavljena u Stolicama).


PROPAST DRŽAVE

KNjIŽEVNIK Milovan Vitezović, u recenziji knjige „Ivanjdan i SEDMI JUL”, kaže kako je presušila revolucija koja teče i kako nam je propala država:
„Kad dobro razmislim posle čitanja, ova knjiga posredno objašnjava propast države nastale revolucionarnim prevratom. Ovako je presušila revolucija koja teče i tako je odumrla država.”

ODIJUM OKTROISANIH

KOMUNISTI nisu imali milosti prema Srbima ni u pisanju, ni u kreiranju istorije! Dok istoriografija piše ono što joj diktira zvanična ideologija, tamnu mrlju sa obraza istorijske nauke skida knjiga Veselina Đuretića koja je izazvala odijum privrženika oktroisane istorije, ali i pomerila granice saznanja o bliskoj prošlosti.
(Nastaviće se)