Brozov marš na Drinu

A DA je Brozu bio dobro poznat taj kraj koji je 1914. napustio bežeći preko Drine kao gubitnik, odao se svojim drugovima raspitujući se za pojedine kote koje su mu, očigledno, bile vrlo znane, pa su se ovi štrecnuli i savetovali mu da to više ne čini, „jer ako Srbi saznaju da je bio austrougarski vojnik, teško njemu, a teško i onima oko njega...” Ovo upozorenje drugova, naročito Rankovića i Đilasa (koji su tada sa svojim komandantom razgovarali na ravnoj nozi - ne zadugo!) Broz je shvatio ozbiljno i - zaćutao. To su kasnije zabeležili mnogi Srbi, a među njima i Antonije Đurić.
Iz Stolica, Broz je otišao u selo Tolisavac kod Bele Crkve, gde se smestio u kuću ugledne porodice Vujkovac. Tada je već „znao za jadac”, pa je mudro ćutao, čak skrivao i svoje pravo ime, kad su mu se domaćini i drugi meštani žalili na zverstva koja su pretrpeli 1914. godine.

Ninko Petrović je bio ratnik Prvog svetskog rata iz poslednjeg srpskog poziva i maturirao je u Volosu kod Soluna. Posle rata, pred smrt, napisao je memoare koji se danas nalaze u SANU. U njima je, pored ostalog, napisao i ono što je Broz, do svojih dana u Tolisavcu, sigurno dobro znao. Bila je to naredba čitana austrougarskoj vojsci na nemačkom, mađarskom i hrvatskom jeziku, a oficiri, podoficiri i vojnici znali su je napamet - u toku priprema za napad na Srbiju čitana im je po nekoliko puta na dan. Vredi, dakle, da ovde bude citirana. Glasila je ovako:
„Rat nas vodi u neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, u zemlju gde se ubistva, kao što je katastrofa u Sarajevu, slave kao junaštvo.
PREMA takvom stanovništvu svaka humanost je - štetna! Ko u ovim slučajevima bude imao milosti - biće najstrože kažnjen!
Razrušiti svaku kuću, obesiti najuglednije meštane! U svakom stanovniku ne gledati ništa drugo do zakletog neprijatelja!
Naređujem da se za vreme ratnih operacija postupa prema svima sa najvećom strogošću, sa najvećom oštrinom i sa najvećim nepoverenjem!
Neuniformisani, ali naoružani ljudi iz Srbije, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno, imaju se bezuslovno na licu mesta pobiti!
Pri zauzimanju mesta odmah uzimati taoce - popove, učitelje, ugledne posednike. Pri polasku povesti ih sa sobom do poslednjih kuća i bezuslovno pobiti ako samo ijedan metak iz mesta bude ispaljen na trupe!
Čim se trupe zadrže u mestu, stanovništvo se ima odmah skupiti, narediti prikupljanje sveg oružja i objaviti da će se izvršiti pretres i tom prilikom razrušiti svaka kuća u kojoj se nađe oružje i da će, ako stanovnici te kuće ne budu uhvaćeni, biti obešeni najugledniji meštani!
Ovo se mora izvršiti!
Narediti da više od tri čoveka ne bude na ulici. Da nastajanjem mraka nijedan stanovnik ne sme napustiti kuću. Oficiri i vojnici motriće strogo na svakog meštanina i uvek se ophoditi s najvećom strogošću i čvrstinom!
Svaki pokušaj nuđenja lojalnosti, obećanja i tome slično - grubo odbiti!
Tome ne poklanjati veru, pa ni onda kad bi to iskreno izgledalo. U svakom stanovniku koji se nađe izvan naseljenog mesta, a naročito u šumi, ne gledati ništa drugo do člana bande. Ove ljude odmah ubijati!”
Broz se sigurno držao ove naredbe i sprovodio je disciplinovano. I ma šta da je o tome govorio kasnije, nije se libio da mu se to vreme prizna u radni staž. Koje li ironije: „Rešenje o priznavanju radnog staža” primio je baš od - Srba!
U TOM rešenju Zavoda za socijalno osiguranje Narodne Republike Srbije, broj 34770/52 piše, pored ostalog, da se Brozu priznaje u radni staž vreme provedeno na ilegalnom radu, u radnim odnosima i ratovima u vremenu od 26. maja 1908. godine do 7. marta 1945. godine, u ukupnom trajanju od 36 godina, devet meseci i 13 dana.
Sem da bi ispoljio neviđeni cinizam prema Srbima i njihovoj istoriji, taj staž mu nije bio ni potreban, jer je on srpskim narodom vladao ne samo do svoje smrti, nego i dugo posle nje, preko svojih vrednih sledbenika!
Sve to, i mnogo šta drugo, plaćali su pa i danas plaćaju Srbi izgubljeni u vremenu i prostoru! Tako je drugi Brozov marš na Drinu, očigledno, bio mnogo uspešniji od onog prvog.
Kasnija saznanja osvetlila su okolnosti i način dolaska generala Milana Nedića na čelo Srbije. Stari i iskusni general imao je dva jaka razloga da se ne prihvati tog položaja, lični i politički. Lični - jer je bio pogođen tragičnom pogibijom sina i njegove porodice (od eksplozije u Smederevskoj tvrđavi), a politički - jer je, kao bivši ministar vojske i mornarice, bio sve drugo samo ne germanofil. To su dobro znali i sami Nemci, pa je - da bi se Cvetković-Mačekova vlada približila silama Osovine - bila potrebna generalova smena s ministarskog položaja.


SVIREPA ODMAZDA


NEKOLIKO dana po dolasku u Rađevinu, 26. i 27. septembra, Broz je u Stolicama održao vojno-partijsko savetovanje sa predstavnicima KPJ iz raznih krajeva Jugoslavije (ne svih, a Hrvatsku je na Stolicama predstavljao Srbin iz Like Rade Končar, s kojim je bio i njegov saplemenik Vlado Popović). Govoreći kasnije o tim danima, Broz je priznao da je njegova igra sa narodom, najblaže rečeno, bila rizična - rekao je da je preduzimao takve poteze „pa makar svi izginuli” (naravno, svi Srbi!) Broz je tada znao za nemačku naredbu da se za svakog ubijenog Nemca ubije sto Srba. U nemačku rešenost da u tome istraju uverio se već na putu do Valjevaca, u selu Bukovi, kad je video 84 sveže humke seljaka streljanih za odmazdu zbog jedne neosmišljene akcije u kojoj su jedan nemački major i njegov šofer samo - ranjeni!

Nastavlja se