Amanet Draže Mihailovića

Piše: Pavle PAVLOVIĆ
SAMO pola časa posle narodnog ustanka, komunisti su rodoljubivu maticu naroda navratili na svoju vodenicu. Srpske žandare, prema tome, nije ubio ustanak, već - revolucija.
     To je bila tek prva u nizu kasnijih podvala srpskom narodu.
     Hartija trpi sve, naročito ona iz beležnice sluškinja istorije.
     Ti revolucionarni Rađevci, koje je istorija nabedila za najteži zločin, kao amanet čuvali su Čičine reči koje im je izrekao na pitanje „Šta ćemo ako vas uhvate? Šta će biti sa ravnogorskom idejom?”
     Draža Mihailović je tada odgovorio:
     „Ja nisam ravnogorska ideja, ja sam je samo pokrenuo. Ona će i dalje da živi, možda će biti jača posle moje smrti. Vi ste mladi, doživećete pobedu. Ne bojte se, ideja živi.”
     Bio je u pravu - ideja je preživela i nadživela svoje tvorce!
     Oni koji su bili razočarani i zgađeni lažima medijske kampanje u poslednjem ratu, onom na području bivše SFRJ, trebalo je samo da upitaju svoje dedove šta je bilo 1914. godine i saznali bi kako je izgledala olovna kanonada bečkih listova u ofanzivi satanizovanja Srba i Srbije.
     A, U MEĐUVREMENU, u Drugom svetskom ratu, demonizaciji je bio podvrgnut samo deo Srba, onaj u patriotskom nacionalnom antifašističkom frontu. Dakle, Ravnogorski pokret. O njemu se govorilo onako kako je hteo njegov protivnik u građanskom ratu u Srbiji. Borbene akcije protiv Nemaca su prećutkivane, ili još gore - pripisivane njegovom ideološkom protivniku.
     Ali, o kozjim ušima cara Trojana mora da se sazna kad-tad. Tako je, poslednjih godina, progovorila savest jednog Engleza koji se borio na našem tlu zajedno sa borcima Jugoslovenske vojske u otadžbini i o tome napisao knjigu prevedenu i kod nas.
     Njen autor Majkl Liz ispričao je potresnu priču o medijskim lažima engleskih vođa kad je reč o antifašističkoj borbi u Jugoslaviji. Sam Liz učestvovao je u mnogim spektakularnim i pobedonosnim bitkama, kada su srpski nacionalni borci tukli jake nemačke jedinice, koje su imale mnogo žrtava, zadobijali veliki ratni plen i zarobljavali neprijateljske vojnike.
     Beć narednih dana, Englez nije mogao da veruje svojim ušima: njegov London javljao je, u emisijama za Jugoslaviju čujnim širom sveta, o velikim pobedama jugoslovenskih partizana! Najviše ga je pogodila laž o „velikoj komunističkoj pobedi” kod Višegrada u kojoj je i sam učestvovao - naravno zajedno sa snagama JVuO - kada su Dražini borci srušili prugu vrlo značajnu za nemački transport i komunikacije.
     Tako su savezničke vođe sakrile istinu o antifašističkoj borbi u Jugoslaviji. Ali, prljavi obraz su im oprali naučnici, autori priloga u enciklopedijama. Pođimo od Amerike, gde se danas podižu spomenici Draži Mihailoviću, a u nekom sefu državne administracije dugo je ležala prašina na neuručenom ordenu koji mu je dodeljen kao antifašisti - najvećem koji može da dobije stranac: „Enciklopedija amerikana” naziva Mihailovića „nepokolebljivim srpskim rodoljubom”.
     FRANCUSKA enciklopedija „Kvid”, koja izlazi svake godine, pravi mnoga ogrešenja o istinu (u izdanju za 1986. godinu rečeno je, na primer, da je Gavrilo Princip bio „član neke terorističke grupe”, a ne pripadnik oslobodilačke organizacije „Mlada Bosna"!), ali čak i ona ne izbegava istinu koju saveznici imaju na savesti - da su, u Drugom svetskom ratu, borbu protiv okupatora i ustaša vodile dve gerilske frakcije, partizani i četnici, među kojima je, inače, vladao građanski rat.     
     Italija je, dobar deo rata, bila na drugoj strani, fašističkoj, pa u njenim enciklopedijama ima i podataka koji svedoče o nečistoj savesti, ali su obaveštenja o Ravnogorskom pokretu čista: „Draža Mihailović se od 1941. godine u bosanskim planinama borio i protiv Nemaca i protiv partizana”.
     Dok su, eto, tuđi enciklopedisti, kako-tako, objavili istinu o borbi u Jugoslaviji, u našim enciklopedijama, antifašistima iz redova Ravnogorskog pokreta, sude ideološki ostrašćeni tužioci.
     Kakve sudije - takve i presude.
     Prećutkivanje i prisvajanje plodova borbe nacionalista karakteristično je i za zapadnu Srbiju, posebno za Rađevinu, Jadar i Azbukovicu, za srbijansko Podrinje. Tu, gde je pobednik odlučio da se dogodio ustanak, patriotske snage imale su mnogo okršaja sa Nemcima. O tome se, sve do ovih dana, ćutalo, ili - ako to nije moglo - pobednik je „menjao boju”.
     Pođimo do Krupnja, centra Rađevine, u kojoj je, zvanično, ustanak započet. Partizanski autori ratnih sećanja nerado pominju četnike, sem u kontekstu izdaje, ali, između redova njihovih kazivanja, pa i u nekim rečima, jasno se vidi da je Ravnogorski pokret u Rađevini imao snažno uporište i lepe uspehe.

ZEMLJA NA ĐONOVIMA
U JANUARU 1946, kad je prema sali bivše kafane Bose Nedeljković u Beloj Crkvi već putovao dekret komunističke vlasti (u Belu Crkvu stigao je 26. januara) da se konačno i neopozivo ukida proslava Savindana, 14/27. januara, u pravcu ustaničko-bratoubilačkog sela hitala je i gospođa Z. V., koja danas živi u SAD. Ona je bila emisar srpskog generala Miodraga Damjanovića, sa zadatkom da pronađe Dražu Mihailovića i upita ga da li želi da napusti zemlju, što mu mu savetovali sa raznih strana.
     Prema izjavi koju je, 1993. godine, dala redakciji „Pogleda”, Z. V. se srela sa Čičinim čuvarima u Beloj Crkvi i oni su joj preneli njegovu poruku:
     „Ja sam bolestan, na umoru, ali nemam nameru da idem iz zemlje. Zemlja se ne nosi na đonovima, nego u grudima. General Damjanović je školovan čovek, i mora da razume da ja neću odavde.”
(KRAJ)