Poruke za čitulju

TRI poslednje godine, a možda i nešto duže, u Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini (Hag, Vašington i Brisel da ne pominjemo), ime generala Ratka Mladića je dežurna tema. Nema dana da se ne spekuliše o tome šta će se desiti sa bivšim komandantom Vojske RS. Hoće li se dobrovoljno predati, da li će ga srpske vlasti konačno uhapsiti i kada bi se to moglo dogoditi.

U svemu tome mogle su se čuti i poruke za generalovu čitulju. Šalju ih oni koji za sebe tvrde da su Mladićevi prijatelji, zatim njegovi "obožavaoci i poštovaoci" i sveznajući analitičari. Svako iz svojih pobuda i ubeđenja.

"On se neće živ predati!" Ovu rečenicu, kao refren, izgovaraju oni koji tvrde da dobro poznaju karakter generala Mladića. Među njima su i Mladićevi prijatelji, istinski zabrinuti za njegovu sudbinu, ali i oni koji bi ga radije videli mrtvog nego kao doživotnog sužnja u kazamatima Sheveningena. Na tu temu oglasio se i dr Zoran Stanković, ministar Vojske Srbije. On je svojevremeno, kao patolog, imao tešku dužnost da Mladiću preda mrtvo telo njegove ćerke Ane koja je u martu 1994. godine, dok je Mladić bio komandant vojnih snaga RS, izvršila samoubistvo u Beogradu. Mladića je ćerkina smrt teško pogodila. Kažu da dugo nije mogao da poveruje da je njegova ljubimica mogla da digne ruku na sebe. Razgovarao je sa njom mrtvom, šminkao je, priseća se dr Stanković.

Olja Bećković, voditelj TV emisije "Utisak", upitala je Stankovića: "Vi ste rekli da se Mladić neće živ predati, da će se ubiti. Kako ste došli do tog zaključka?"

"Iz razgovora koji sam vodio sa njim", odgovorio je Stanković, "stekao sam utisak da će to uraditi. U ono vreme kad smo se sretali, a bilo je to od 1992. do 1999. godine, kada sam ga poslednji put video, stekao sam utisak iz svih razgovora da se on neće živ predati. Mislim da je to odluka koju je on doneo i koju je spreman da sprovede u delo".

Postoje mišljenja da bi Mladić, u slučaju neizbežnog hapšenja, mogao dići ruku na sebe zbog "vojničke časti". Onako kako to rade japanski vojnici kad nemaju drugog izlaza, kad su suočeni sa porazom i zarobljavanjem. Ali, tu se opet otvaraju druga pitanja - da li general Mladić priznaje da je doživeo poraz, da li prihvata da su on i njegova vojska počinili ratni zločin, za šta ga tereti Haški tribunal.

Oni koji veruju u mit Ratka Mladića i njegovu junačku ličnost već opevanu u guslarskim pesmama, jednostavno ne mogu da prihvate "poraznu činjenicu" da bi general uopšte mogao dopasti šaka svojim progoniteljima. Oni ne mogu da ga zamisle sa lisicama na rukama. Zato bi ga radije videli u čitulji i takve mu poruke šalju. "Ne predaj se!" "Ostani u našim srcima i našim pesmama nepobediv." "Ako nema druge, bolje je da se ubiješ i da odeš pravo u legendu." "Ukoliko bi se predao, ne samo da bi izdao sebe i svoje borce, nego bi obrukao i ponizio i nas!"

U javnosti se u poslednje vreme pronela priča "iz pouzdanih izvora" koja kaže da je Mladić naredio svojoj pratnji da mu ne dozvole da lovcima na njegovu glavu živ padne u ruke. Kažu da je odredio i "zakleo" jednog od svojih najpouzdanijih pratilaca da puca u njega ako ga priteraju uza zid i ako ne bude imao kud.

POSTOJE, međutim, i drugi realniji i odmereniji "savetnici" kada je reč o hapšenju, predaji ili samoubistvu Ratka Mladića. To su oni koji od njega traže da prekrati ovu srpsku agoniju, da se dobrovoljno preda Haškom tribunalu i poštedi srpski narod daljih pritisaka, uslovljavanja i kažnjavanja. Da Srbima, konačno, skine haški jaram sa vrata.

Takvim zahtevima pridružio se nedavno i vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. On je smatrao da je potrebno da Karadžiću i Mladiću uputi javni poziv da se predaju. "Žrtvujte se ako želite da budete veliki, ako hoćete da budete mali skrivajte se i dalje", poručio je Grigorije. Mnogo sličnih apela stiglo je i od srpskih vlasti, komentara novinara i građana. Ali, Mladić je na sve to ostao gluv i nem. Od leta 2002. godine, kada je napustio vojne objekte u kojima se sklanjao, njemu se gubi svaki trag.

Za Mladićem je, koliko se zna, dosad organizovano oko 20 potera, odnosno pokušaja da se locira i uhvati (u Beogradu, Han Pijesku, na Povlenu, Palama...). Pokušali su da ga ulove za vreme sahrane njegove majke. Čekali su ga na Topčiderskom groblju, gde je sahranjena njegova ćerka, budno motrili na njegovu kuću na Banovom brdu u Beogradu. Mladić je, međutim, i dalje u bekstvu. Karla del Ponte, glavna haška tužiteljka, grmi: Srbi znaju gde se krije, ali neće da ga uhvate. Srpske vlasti odgovaraju: Ne znamo, recite nam tajne adrese na kojima se nalazi i uhvatićemo ga. Karla šalje adrese, ali dok gonioci stignu, Mladić je ili promenio odredište, ili tu nikad nije bio.

Tako je iz te globalne potere, koja traje gotovo deset godina, i u koju je uključen maltene ceo svet (balkanske zemlje, Brisel i Vašington, NATO i Interpol, agenti bar desetak tajnih službi sveta, lovci na ljudske glave), nastao mit o Mladićevoj neuhvatljivosti. Ljudi ga svesno ili nesvesno hrane ili naduvavaju, kao što se to uvek dešava kada velika hajka krene na pojedinca, bio on kriv ili nevin.




SVI NEŠTO ČEKAJU

ZAŠTO međunarodne vojne snage u BiH i NATO nisu uhvatili Mladića, a bilo je perioda kada im je bio nadohvat ruke i kada su to mogli da urade. Najčešći odgovor je da su Amerikanci tu bili rezervisani, da su procene bile da bi u jednom takvom poduhvatu palo mnogo žrtava, a da ne bi bilo dobro da se zbog Mladića neki američki vojnici u otadžbinu vraćaju u plastičnim vrećama.

NATO je to radije prepustio srpskim vlastima. A u Srbiji policija je, kažu, računala da to urade vojne vlasti, a vojne vlasti smatrale su da je to, ipak, nadležnost policije. U jednom trenutku, bar prema onome što je tvrdio bivši ministar policije Dušan Mihajlović, policija nije mogla da hapsi generala, a znala je gde je, jer bi ušla u sukob sa vojskom.

A moguće je još jedno objašnjenje: da se Mladić tako vešto i dobro krije da mu je vrlo teško ući u trag, ili da se sklonio negde u inostranstvu. Ili da možda više nije živ, o čemu se, takođe, priča.
(Nastaviće se)