Ja ne idem u Hag

“ONI bi hteli da naše generale vezuju i vode u Hag, a njihovi ovde da se šetaju i dele deci plakate i propagandni materijal. To se može definisati kao samo jedna od savremenih budalaština civilizacije dvadesetog veka”.
     Ovim rečima prokomentarisao je general Ratko Mladić vest da je Luiz Arbur, glavni tužilac Haškog tribunala, pokrenula u julu i novembru 1995. godine optužnicu protiv njega i Radovana Karadžića.
Kao ključni momenat optužnice podvučeno je da su snage Vojske Republike Srpske, kojima je komandovao Mladić, u julu 1995, pošto su zauzele Srebrenicu, ubile 7.000 muslimanskih zarobljenika i civila. Na dan kada je sa svojim vojnicima ušao u Srebrenicu, Mladić je javno rekao:
- Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. Uoči velikog praznika srpskoga, poklanjamo srpskom narodu ovaj grad i, napokon, došao je dan da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru.
Iako se ni Mladić ni Karadžić na pozive za prva saslušanja pred Tribunalom nisu odazivali, godine 1996. otpočela je rasprava na kojoj je tužilac Mark Harmon rekao:
- Moje reči danas odnose se na individualnu odgovornost dr Karadžića i generala Mladića, a ne srpskog naroda. Gnušamo se pojma kolektivne krivice i optužnicama nedvosmisleno teretimo pojedince za koje tvrdimo da su bili među onima koji su podsticali, planirali i naredili genocid i etničko čišćenje u BiH - zločine koji su šokirali savest čovečanstva.
No, individualna krivica se odnosila i na druge Srbe, potčinjene generalu Mladiću ili Karadžiću. Neki od njih svoju krivicu priznali su pred Tribunalom. Svojim vođama slali su iz sudnice i ovakve poruke:
- Danas se skrivaju, a govorili su da su heroji. Govorili su da su vernici, a kako je onda moguće da se plaše pravde zemaljske? Kako ćemo onda sa onom pravdom koja nas sve zajedno uskoro očekuje? - rekao je haški optuženik Miroslav Deronjić.
U razgovoru sa haškim istražiteljima još jedan od optuženika general Radislav Krstić označio je upravo Ratka Mladića kao glavnog krivca za zločin u Srebrenici. Prema Krstićevom mišljenju, odgovornost snose i “starešine koje je lično Mladić angažovao da komanduju na tom prostoru”.
U vreme dok su ove optužbe bile izgovarane pred Haškim tribunalom, Mladić i Karadžić su i dalje obavljali dužnosti koje su imali i u ratu. Hapšenja nije bilo, iako je, za razliku od sadašnje situacije, Mladićeva lokacija bila svima poznata. Stoga su se u javnosti pojavile priče o navodnoj nagodbi između velikih sila i najviših srpskih rukovodilaca optuženika. Zvaničnici SAD poricali su, međutim, ovakvu mogućnost.
- Jedino oko čega se s njima možemo dogovoriti, jeste da budu uhapšeni i sprovedeni u Hag radi krivičnog gonjenja i suđenja za ratne zločine. Ne možemo da tolerišemo da optuženici imaju bilo kakvu javnu funkciju - izjavio je u maju 1996. Nikolas Berns, predstavnik Stejt departmenta za odnose s javnošću.
Mogućnost da je postojao “dil” između optuženih i svetskih sila, odbacio je i Pedi Ešdaun, bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH.
- BiH je, kao i uopšte Balkan, svetski centar teorija zavere, svetska prestonica širenja glasina. Zamislite, video sam na naslovnoj strani jednih bosanskih novina Radovana Karadžića sa majicom na kojoj je moj lik i izgledalo je kao da ga ja štitim. Molim vas...” - rekao je Ešdaun za agenciju “Sens”.
Kako je međunarodna zajednica Dejtonskim sporazumom osigurala svoje prisustvo i nadležnosti u BiH, rešenje pitanja optuženika postalo je i njen zadatak. Karl Bilt, prvi visoki predstavnik za BiH, ovako je ocenio situaciju u kojoj su Karadžić i Mladić, iako optuženi, bili i na slobodi, i na funkcijama:
- Ako neko za sebe tvrdi da je Paja Patak ili kineski car - baš me briga. Može da se naziva kako hoće, ako je stvar samo u imenu. No, ovde je ipak i pitanje suštine, a, prema njoj, dr Karadžić je niko i ništa.
Iako se nije odazivao na pozive, Karadžić je na saslušanja u Hagu slao svoje opunomoćenike. Nagodba tada postaje i zvanična, pošto, prema izvorima haškog suda, advokati pokušavaju da izdejstvuju povoljnosti za dvojicu srpskih lidera u Bosni, u zamenu za dobrovoljnu predaju. Odgovor na ove pokušaje dala je za agenciju “Sens” Luiz Arbur, glavni tužilac Tribunala.
- Naš jedini interes bio je da razgovaramo o njihovoj predaji. Nismo bili zainteresovani za beskrajne diskusije, to je bio gubitak vremena. Stoga smo se angažovali na nekoj vrsti istraživanja modaliteta predaje. No, kada sam o hapšenju razgovarala sa ljudima zaduženim za operativna pitanja, kao što su oficiri NATO na terenu, uvek bih čula istu priču - da oni čekaju naređenje svojih političkih lidera. A onda, kada bih se obratila političarima, oni su govorili da daju zadatke na bazi informacija koje dobijaju od ljudi sa terena. S kim onda da razgovaram?
Ričard Goldston, takođe nekada glavni tužilac Tribunala, rekao je za “Sens” kako se prvih godina posle rata lako moglo doći do Karadžića i Mladića:
- Naravno, oni su imali telohranitelje, ali tamo je bila najbolje opremljena vojska na svetu, koja je trebalo da ih uhapsi. Nema spora - mogli su i morali su da budu uhapšeni.
Milorad Dodik, u to vreme opozicioni lider u RS, ponašanje međunarodnih snaga ovako je ocenio:
- To je bila zvanična politika “ako sretnemo, uhapsićemo”. To je značilo da morate da imate sreću da nekog sretnete, pogotovo onog ko se krije i ko je spreman da se ne sretne s vama.
Za Karlu del Ponte, Mladićevo i Karadžićevo izbegavanje bliskog susreta sa međunarodnim snagama i njihovo skrivanje tada nije značilo i težak život u dubokoj ilegali.
- Ne treba zamišljati Mladića kako se krije u nekoj pećini kao Sadam Husein. On se kreće veoma slobodno, ide u kupovinu i slično. Ne preduzima nikakve posebne mere predostrožnosti, jer zna da niko neće da ga traži ili hapsi. S druge strane, jedino zbog čega je Karadžiću teže nego Mladiću je to što on mora više da se kreće. Uopšte, mislim da obojica žive vrlo udobno.
(Nastaviće se)