Skres`o Slobi u brk

SLOBODAN Milošević je na suđenju u Hagu izjavio da je general Mladić svoju slobodu pokušao blagovremeno da osigura, još dok je trajao rat u Bosni. Kao garancija trebalo je da mu posluži puštanje francuskih pilota, zarobljenih tokom NATO bombardovanja 1995. Ovu kratkotrajnu talačku krizu izazvala je, kao što je poznato, intervencija Alijanse, koja je avionima napala srpske vojne snage u Bosni.

Zvanični povod bilo je odbijanje Vojske RS da se udalji sa položaja oko Sarajeva. NATO je u toj akciji izgubio nekoliko aviona. Dvojicu pilota francuskih "miraža" zarobila je VRS, što je srpskoj strani dalo prostora da postavlja svoje uslove. Puštanje pilota na slobodu bilo je naposletku propraćeno svojevrsnim odavanjem počasti generalu Mladiću za humani gest. Prvi vojnik Republike Srpske sreo se tada sa komandantom Generalštaba francuske vojske. Ratko Mladić je svom kolegi na rastanku rekao: "Pozdravite Francusku - i zemlju i narod".

Po rečima Miloševića, Mladić je dobio i mnogo više od te časti. Tadašnji vrh Srbije i SRJ, rekao je Milošević, bio je spreman da Mladiću pismeno garantuje da - ukoliko pusti zarobljene pilote - neće biti izručen Hagu.

Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ, tim povodom je, kao svedok u Hagu, izjavio da se iz presretnutih telefonskih razgovora može zaključiti da je i francuski predsednik ŽakŠirak bio saglasan da se Mladiću obeća sloboda ukoliko oslobodi pilote.

KONTAKT sa Francuzima nije bio slučajan. Njihovi "plavi šlemovi", kojima je komandovao general Filip Morion, bili su zaduženi za oblast Sarajeva i često su se nalazili između vatrenih linija dveju zaraćenih strana. Morion je na suđenju Slobodanu Miloševiću rekao:

- Obe strane su me smatrale za prepreku i smetnju. Mladić mi je stalno govorio: "Šta vi tu radite? Prestanite da stojite na putu rešavanja sudbine Bosne. Pustite me da sredim račune sa mojim Turcima."

Mladiću nije odgovaralo prisustvo međunarodnih snaga u Bosni. Teško ih je podnosio. Gostujući na Srpskoj radio televiziji za generala Majkla Rouza, komandanta Unprofora, kazao je:

- Generala Rouza znam i visoko cenim. Mlad je i perspektivan, sa dobrom školom, ofanzivac. Znam i njegove zasluge u ratu na Foklandima i o tome mogu da razgovaram s njim. Ali, koliko je njegovo oružje na Foklandima bilo pod mojom kontrolom, dobro bi bilo da i on, u toj istoj meri, kontroliše moje. Jer, ne želimo da tuđe oružje brani naš narod, žene i decu, našu zemlju. To je naše iskonsko pravo.

Udare NATO bombardera na srpske položaje Mladić je dočekao kao vojnik koji sa Zapadom ionako nije u dobrim odnosima. Pred TV kamerama 1995. godine kaže:

- Nisam iznenađen odobrenjem za takvo dejstvo od strane UN, jer su one odgovorne za sve žrtve srpskog naroda u ovom ratu. One su dozvolile da se komadanjem bivše Jugoslavije izvrši zločin nad Srbima, nažalost, treći put u ovom veku.

Psihološki profil generala Mladića pokušao je pred Tribunalom da skicira lord Dejvid Oven, aktivni učesnik u pregovorima s početka rata u BiH. Na suđenju Miloševiću on je, kao svedok odbrane, rekao:

- Mislim da u karakteru generala Mladića ima mnogo različitosti koje ga čine ambivalentnom ličnošću, teškom za procenu. Međutim, ne smatram da učešće u masakru nad Muslimanima ne bi bilo u skladu sa Mladićevim prethodnim ponašanjem. Verujem da je bio rasista, da je imao mnoge iracionalne stavove o muslimanskom stanovništvu i da je njegova generalska karijera pokazala da u tom čoveku ima dovoljno bezosećajnosti i brutalnosti da može da donosi takve odluke.

U OPTUŽNICI protiv Mladića kaže se kako je on obišao mnoga mesta gde su držani zarobljenici.

- Njegova poruka uvek je bila ista: "Zdravo, komšije!", posle čega su usledile umirujuće reči da će uskoro biti razmenjeni. Reči koje su im garantovale da oni ostanu mirni dok su išli u susret svojoj sudbini - rekao je haški tužilac Harmon.

Kada se 11. jula 1995. kao komandant pobednik našao pred Bošnjacima u Srebrenici, uputio im je blagonaklone poruke. Pred kamerama SRT, kazao je: "Samo bez panike i pustite malu decu i žene. Nemojte da se neko izgubi!"

U svojim prvim govorima u Skupštini RS Mladić podvlači kako u BiH ne sme da dođe do etničkog čišćenja. U maju 1992, u Banjaluci je rekao: "Ljudi i narodi nisu piljci niti ključevi u džepu, pa da ih premeštamo tamo-amo. Mi ne možemo imati rešeto da ih prosejemo, pa da ostanu samo Srbi, a ostali da odu. Ne znam kako bi gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić to objasnili svetu. Nećemo voditi rat protiv Muslimana i Hrvata kao naroda, već protiv onih koji su te narode poveli i nahuškali na nas".

Prema političkim liderima u Srbiji, Republici Srpskoj i Krajini, Mladić nije pokazivao znake poslušnosti. On nije hteo da bude čovek koji samo ispunjava zadato. Naprotiv. O njegovom čvrstom i osionom stavu, čak i prema Slobodanu Miloševiću svedoči vojni anlitičar Ljubodrag Stojadinović, koji je za vreme rata bio posrednik u komunikaciji zvaničnog Beograda i Srba u BiH:

- Jednom prilikom, kada je uspostavljena veza, Milošević je besno počeo da urla na Mladića. Zapretio je da će da ga streljati. U pitanju je bila priprema akcije u Srebrenici. Mladić je Miloševiću odgovorio vrlo grubo: "Nemoj da se dereš na mene, nisam ja tvoja žena, ako na nju uopšte smeš da povisiš ton!". I spustio slušalicu. Ja sam tek kasnije, oko pola četiri ujutru, uspeo da uspostavim vezu sa Ratkom, i pitao sam ga šta da kažem Miloševiću. Mladić je rekao: "Nosite se u pizdu materinu svi, i vi i on!

PRAMEN ĆERKINE KOSE
SAMOUBISTVO ćerke Ane ostavilo je neizbrisiv trag na generalu Mladiću. Ljubodrag Stojadinović smatra da je taj gubitak mogao robusnom generalu da zamagli osećaj za patnje drugih, a naročito neprijatelja. O teškom preživljavanju tih trenutaka svedočio je dr Zoran Stanković, patolog, koji je obdukcijom potvrdio da je Ana iz očevog trofejnog pištolja pucala sebi u glavu.

- Mladić mi je rekao - kaže Stanković - da odsečem pramen njene kose i da će ga čuvati do kraja života. Učinio sam kako je tražio. Dao sam mu i metak koji sam izvadio iz njene glave. Moji tehničari obukli su Anino telo, a on je počeo da šminka njeno lice.
(Nastavlja se)