Ostavka u Crnoj Rijeci

     U BOSNI vele: gde ima uzbrdo, ima i nizbrdo; kako se penješ, tako silaziš. Za Ratka Mladića to se, međutim, ne bi moglo baš reći. Njegov meteorski uspon bio je, čini se, mnogo lakši nego njegov nagli pad. Na čelu Vojske Republike Srpske došao je u dobroj meri i sticajem srećnih okolnosti, prosto sve mu je išlo naruku, nekako se samo od sebe podastiralo. Ali, odlazak sa položaja komandanta Vojske RS bio je za njega bolan i dramatičan.
     Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Republici Srpskoj nije ništa moglo ostati kao pre. Svoje funkcije morali su da napuste dr Radovan Karadžić i general Ratko Mladić. Haški tribunal optužio ih je za ratne zločine. Nastala je velika pometnja. Trebalo je, prema zahtevu međunarodne zajednice, hitno izvršiti drastične promene u državnom i vojnom vrhu, i taj rez napraviti na dvojici ključnih ljudi.
     Ali, ni Karadžić ni Mladić nisu hteli da se olako predaju. Ako već nešto mora da se uradi, a mora se, onda te smene treba da budu samo formalne. Karadžić je računao da će i dalje, iz senke, biti predsednik RS, a Mladić na isti način komandovati Vojskom. Na čelu Republike Srpske i njene oružane sile trebalo bi izabrati samo marionete. Sve konce i dalje bi, međutim držali njih dvojica u svojim rukama, iako se međusobno nisu podnosili.
     Karadžić je sve činio da smeni Mladića, govoreći da je on lud, a Mladić Karadžića ionako nikad nije mnogo zarezivao. Javno je govorio da ga ne priznaje za svog vrhovnog komandanta. To što su se s vremena na vreme na nekom položaju slikali kako igraju šah, bilo je za tekuću upotrebu.
     SUKOB između civilnih i vojnih vlasti u RS imao je svoju bogatu predistoriju. Pale su optuživale generale da su "crveni", da slušaju Beograd i da ih je Tito zadojio bratstvom i jedinstvom. A vojne starešine uzvraćale su tvrdnjom da je politički i državni vrh ogrezao u pljački i korupciji.
     Sukob je otvoreno eskalirao na 50. zasedanju Skupštine RS u Sanskom Mostu. Bilo je to 15. i 16. aprila 1995. Centralna tačka dnevnog reda bilo je izlaganje generala Mladića. On je govorio puna dva časa. U knjizi "Svedočim" Biljana Plavšić ovako opisuje taj događaj:
     "Na zasedanje su pozvani mnogi gosti, bilo ih je više nego poslanika. Za neke od njih bila sam sigurna da su tu samo zbog Mladićevog izveštaja, da su provokatori. Bojala sam se da će preko nekih od njih, informacije otići na neprijateljsku stranu. Ljudi su postali mnogo pohlepni na novac. Kad se podnosi ovakav izveštaj onda su zasedanja zatvorena za javnost. Nemoguće je da Karadžić i Krajišnik nisu toga svesni. Ali, oni hoće da ruše Mladića i to im je pomutilo zdrav razum."
     Biljana Plavšić kaže da je tražila od Karadžića i Krajišnika da skupštinu napuste oni koji nisu poslanici, ali ovi je nisu poslušali. Rekla im je da će Mladićev izveštaj direktno slušati u Hrvatskoj, ali ni to nije pomoglo. Predsednik RS i predsednik parlamenta očekivali su da će Mladić odustati od izlaganja. On to, međutim, nije učinio.
     Pre nego što je počeo da govori, Mladić je ukazao na jednog od prisutnih, koji nije poslanik, da je uključio uređaj za snimanje. Po rečima Biljane Plavšić, ova apsurdna situacija, prkos i inaćenje bili su posledica oštre netrpeljivosti između Karadžića i Mladića.
     Mladić je na tom zasedanju otvoreno govorio o teškom stanju na frontu, slaboj opremljenosti Vojske, lošoj ishrani i jadnoj odeći, o političarima lopovima koji su pokrali zemlju i narod, o švercu cigaretama i naftom. Poimenično je pominjao neke važne članove Glavnog odbora SDS. Ustao je Karadžić da protestuje. Rekao je: "Bilo je i ima lopovluka, ali taj lopovluk je ekonomska kategorija. Onaj ko švercuje naftom, omogućiće da i neki traktor obavi svoj posao!"
          Mladić je teška srca pristao da potpiše svoju ostavku. Učinio je to tek kada je bio priteran uza zid. Bilo je to godinu dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Republika Srpska je, u međuvremenu, bila na velikom iskušenju. U Vojsci je nastao rascep. Dobar deo najviših starešina stajao je čvrsto uz generala Mladića. Umalo nije došlo do sukoba između policije i Vojske. Ali, Biljana Plavšić, kao novi predsednik RS, kojoj je otkazalo poslušnost 18 generala, isterala je akciju do kraja.
     Podržana od Ifora i SAD, odlučno je udarila na harizmu i autoritet generala Mladića. Imenovala je članove novog Generalštaba Vojske RS i za njegovog načelnika postavila general-majora Peru Čolića. U šturom obaveštenju za javnost, koje je izdato tim povodom, ime generala Mladića nije spomenuto. Ali, svakome je bilo jasno da je on smenjen.
     Biljana Plavšić je otišla u Crnu Rijeku, gde je bilo sedište generala Mladića. Bilo je to početkom novembra 1996. Stigla je noću, a da niko na Palama nije znao gde je. Razgovarala je prvo sa Mladićem, zatim sa članovima Glavnog štaba u njegovom prisustvu i na kraju, posle ponoći, nasamo sa Mladićem:
     - Objašnjavala sam mu razloge zašto treba da podnese ostavku. Ali, on je bio nepristupačan za argumente, nesvestan ogromnih promene koje nam nameće Dejtonski sporazum. Bio je pun gneva na one na Palama, u čemu smo se složili. Ali, ono u čemu se nismo složili, bilo je pitanje nužnosti žrtve za svoj narod. Iako je uvek smatrao da se to podruzumeva, sada nije bio spreman na tu žrtvu.
     Biljana kaže da su razgovor vodili u prizemnoj baraci, dok su kroz prozor prodirala svetla automobila direktno uperena u nju. General je postavljao pitanja opravdanosti svoje žrtve, da li je ona nužna i šta se njome postiže. Pokušao je da ide na sentimentalnost, ali predsednica RS se na to nije dala upecati. U razgovoru su, zatim, učestvovali članovi Glavnog štaba. I oni su navodili vodu na Mladićevu vodenicu. On je ćutao, a jedan od generala je zaplakao.
     - Bila je prošla ponoć - kaže Plavšićeva. - Mladić je uzeo tekst ostavke. Ne sećam se da je išta menjao. Potpisao ga je i rekao: "Da je u pitanju jedan od one dvojice (mislio je na Radovana i Momu) ovo nikad ne bih potpisao. Ali, pošto ste vi u pitanju, ja ću to da učinim. I potpisao je. Pozdravili smo se, i to je, koliko se sećam, bio naš poslednji susret.
(Nastaviće se)