Đak ženske škole

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
DOLAZAK Mileve i Dimitrija Petrovića iz Karanovca (Kraljevo) u Beograd, značio je veliku prekretnicu za sve članove njihove mnogobrojne porodice, posebno za Nadeždu, rođenu 11. oktobra u Čačku, kao prvo od devetoro dece. Otac je privređivao, trudio se da prehrani, obuče i školuje kćerke i sina, a majka je za njihovo dobro napustila službu prosvetnog radnika. Starija deca su se upisala u škole. Život je krenuo novim pravcem i drugim, bržim tempom u novoj beogradskoj čaršiji.

Preseljenje se desilo 1884. godine, neposredno pred početak srpsko-bugarskog rata.

Najstarija kćerka Mite Petrovića Nadežda upisala se na veoma prestižnu Višu žensku školu i marljivo započela učenje. Direktorka škole im je bila poznata profesorka Katarina Milovuk, koja je u Rusiji stekla visoko obrazovanje. Nove metode i bolji uslovi rada privlačili su kandidatkinje za upis u čuvenu šestogodišnju školu. Ova glasovita ustanova u Beogradu pružala je đacima savremene oblike vaspitanja i solidno stručno znanje iz svih oblasti pedagoškog obrazovanja. Tako se mlada Nadežda spremala za zvanje učiteljice, a uporedo pohađala i privatne časove crtanja kod profesora Đorđa Krstića. Ona je, još u osnovnoj školi, pored oca naučila da crta, a pored ujaka je gledala kako bojama radi svoja slikarska platna. Talenat je nasledila i sa očeve i sa majčine strane. I sama je, u podsvesti, maštala da studira slikarstvo i produži porodičnu tradiciju.

U to vreme gospođica, Nadežda je čitala poeziju stranih i domaćih autora. Posebno je izdvajala pesme Vojislava Ilića i Njegoša. Učila je prevedene stihove Petefija, Getea, Igoa pa ih izražajno, kao na pozornici, recitovala mlađim sestrama Milici, Zorki, Jeli, Ljubici, i bratu Vladimiru. Imala je veliki ugled u porodici zbog urođene ozbiljnosti, marljivosti i pažnje prema ukućanima. I svoje prve, početne stihove im je stidljivo čitala, a slikarske radove sama kritički ocenjivala. Mislila je da uvek može bolje, više i preciznije da se umetnički izrazi. Inače, kad su u pitanju bile dečje igre u dvorištu i ljuljanje na granama u voćnjaku, tu je prednjačila veselošću, razigranošću i brzinom kretanja. Igre je volela, za sve je bila stvorena, kao čarobna vila.

POSEBNO se lepo osećala u ateljeu omiljenog profesora Đorđa Krstića, očevog prijatelja. Vreme je ispunjavala radom na slikama. Pažljivo je slušala uputstva i teorijska predavanja, pa je rano započela i solidno radila ulja na kartonu i platnu. Smatrali su je talentovanom, što je obavezivalo da pokaže još bolje rezultate. Nastojala je da potpuno ovlada veštinama iz oblasti likovne kulture.

Nadežda je rano dala do znanja da poseduje izgrađen svoj lični ukus i lični stav, ali je istinski cenila mišljenja oca Dimitrija i ujaka Svetozara Zorića. Za vreme letnjih rasputa, dane je provodila sa mnogobrojnom porodicom, tu, u dvorištu njihove kuće u Ratarskoj ulici, na Paliluli. Uživala je i punim plućima disala vazduh. Njena neiscrpna snaga brzo je pala u oči sestrama koje su je u stopu pratile.

Kada je diplomirala na Višoj ženskoj školi, osetila se zrelom, spokojnom, spremnom da krene u nove tokove života. Uradila je svoje prve samostalne, slikarske radove - ulja na platnu.

Obdarenost i jaka želja da radom privređuje, uputiše je u Ministarstvo prosvete sa molbom da je prime za nastavnicu crtanja. Tadašnji ministar prosvete profesor Jovan Bošković, u vezi sa njenim zahtevom, zatraži mišljenje od Glavnog prosvetnog saveta. Odlučeno je da joj se izađe u susret. Odobreno joj je polaganje ispita pred stručnom komisijom.
(Nastaviće se)

KNJIGU "Nadežda Petrović, slikarka, u tri rata bolničarka" Vojislave Latković, u izdanju kuće "Vesmark", možete naručiti na tel. 011/176-96-31 i 064/14-29-514