Student za ponos

POSLE položenog stručnog ispita, dobila je svoje prvo zaposlenje da predaje crtanje u Višoj ženskoj školi.

Tako se, nemirnog duha, ubrzo našla, kao slušalac u Slikarskoj, crtačkoj školi poznatog likovnog pedagoga Kirila Kutlika, na ženskom odeljenju. Ona je bila prva učenica ove novootvorene škole u kojoj je nastavu izvodio i njen ujak, profesor Svetozar Zorić.

Jednog ranog jutra, Nadežda je neuobičajeno žurila na nastavu. Kad je stigla kući, osetila je preterani zamor. Podigla je pogled prema prozoru. Snop svetlosti se probijao i padao na mali sto i na abažur stone lampe. Učini joj se da čuje korake. Zatim lagano kucanje na vratima. Ušla je majka i pozvala je tihim glasom:

- Draga Nadežda, možeš li malo prekinuti? Danas ćemo same sedeti... - prošaputa, a ćerka krišom pogleda te lepe oči kestenjaste boje koje je podsetiše na ujakove. Rešila je da kaže ono što je ranije naumila. Dobila je u vremenu, malo se okuražila i jedva, nekako, procedila i teško prevalila preko jezika:

- Ja sam, majko, odlučila da se ove godine školujem u Nemačkoj. Već odavno radim na pribavljanju odobrenja za odsustvovanje s posla. Ministarstvo prosvete je pozitivno rešilo moj zahtev. Uskoro ću dobiti i materijalnu pomoć, u vidu stipendije, od Ministarstva finansija. Tamo ću, za sve vreme studiranja, primati i nastavničku platu. Studiraću u Minhenu - ona je značajno pogleda. Nije imalo svrhe i potrebe da joj priča da je prekinula sa mladićem, jer majka nije znala za njenu mladalačku simpatiju.

Nošena idealima, mlada Nadežda je stigla u Minhen, novembra 1898. godine. Čitala je filozofe i nadala se da će u novoj sredini mnogo naučiti, da će je lepo prihvatiti u privatoj slikarskoj školi Antona Ažbea, gde se upisala.

MLADU Beograđanku su rado svi u grupi prihvatili. Brzo se prilagođavala i snalazila u novoj sredini. Zapažena je po marljivosti. Za kratko vreme se izdvajala od ostalih koji su pre nje došli iz raznih krajeva i zemalja Evrope.

Te godine na istoj grupi pohađalo je nastavu 55 polaznika. Njen napredak u radu, isticanje i jaka volja da prosperira, doveli su je u sam atelje profesora Ažbea. To joj je bila nagrada. Više nije slikala u zajedničkom ateljeu, već je bila privilegovana. Beneficije, uspeh, ugled, ispuniše je verom, samopouzdanjem...

Počela je da izlazi - da redovno posećuje sve velike izložbe u Minhenu, a često i one u Beču i Berlinu. Bila ja materijalno obezbeđena, bezbrižna pa je išla i na maskenbale i druge zabave sa mladim prijateljima. Kući je pisala vedra, optimistička pisma.

Zanesena, pažljiva, oduševljena slikarka Petrović, uspešno je radila kopije Van Dajkovih, Rubensovih, Veronezovih slika iz Pinakoteke. Trebalo je da uđe u suštinu, pronikne u tajnu teme i ideje remek-dela kako bi dobro uradila svoju kopiju. I nacrtala je tri malo bolje kopije, koje su bile viđene na izložbi u Beogradu.

U školi Antona Ažbea uveliko se radilo novom tehnikom. Slikala je samostalne radove ulja na kartonu i na platnu; portret, akt, mrtvu prirodu i pejzaž, novim kolorističkim izrazom i slobodom motiva. Prelazilo se sa ustaljenih normi na nove evropske pravce koji su zahvatali i nemačko slikarstvo, na početku dvdesetog veka.

(Nastaviće se)