Braći - ruka spasa

NADEŽDA je revnosno sledila takav metod rada, što se uočavalo na njenim minhenskim delima. S ozbiljnošću, upornošću, razumevanjem, umela je da odgovori zahtevima promena u slikarstvu. Srcem je delala, trošila energiju da bi najbolje pronikla u temu i ideju slike.

Imala je razna interesovanja i svemu se predavala bez rezerve. Išla je na izlete u okolinu da bi slikala prirodu. Družila se s velikim glumcem i rediteljem Jocom Savićem. Od njega je naučila nemački jezik, zanimala se za glumu i književnost. Radovala se tim susretima. Provodila je, po više časova dnevno, u porodici ovog izuzetnog Srbina. Tu je upoznala tamošnjeg srpskog studenta, budućeg, velikog glumca Dobricu Milutinovića. Zajedno su svi išli na priredbe gde je Dobrica recitovao. Joca i Nadežda su slušali srpske pesme poznatih pesnika: Njegoša, Zmaja, Jakšića.

Imala je već priličan broj samostalnih slikarskih radova.

U njenoj glavi rodila se ideja da treba da promeni školu da bi bila potpuno slobodna. Na glasu je bila škola profesora Julijusa Ekstera. Tu je upoznala slovenačke studente Jakopiča, Grohara i Jamu. Od njih je gledala i učila novi pravac i način slikanja i bojenja prirode. Oni su u svemu bili najbolji, uzori ostalima.

Ispred Nadežde se otvorio, ukazao novi svet i način slikanja. Preselila se u bavarsko selo Feldvize, u Iberzeu. Tamo će uživati, raditi slike po svojoj želji.

U Bavarskoj, pored svog učitelja, upoznaje seoski život i slika ljude, žene, predele, s dosta boja koje svojom veselošću izražavaju njene emocije. U časovima odmora, dosta je razmišljala o događajima iz prošlosti i pravila planove za budućnost.

Poezija takvog života rimovala se u njenom srcu, a ostavila odraza na njenim sve boljim i boljim platnima. Uradila je platna "Breze", "Na ivici šume", "Put kroz jelovu šumu", "Pejzaž iz Iberzea" i mnoge druge. A dok je skicirala preplanula lica Bavaraca i crtala, mislila je na svoje Srbe i Srpkinje, posebno na seljake iz njenog sela Resnik, gde su imali letnju kuću za odmor.

DOŠLO je vreme da napusti Minhen i selo Feldvize, u Bavarskoj. Javili su joj da krene kući jer je otac penzionisan, a njoj ukinuta državna stipendija. Bez pogovora, bez negodovanja, spakovala je stvari i, preko Austrije, otputovala u rodni kraj.

U kući Dimitrija Petrovića, tog predivnog dana 1903. godine, upriličeno je slavlje i velika gozba za doček njihove slikarke.

Nadežda Petrović je stigla u Beograd u vreme dramatičnih događaja koji su ubrzo preokrenuli tok srpske istorije.

Posle četiri godine studiranja u Minhenu, ponovo se vratila pedagoškom radu.

Juna meseca je došla u Topčider sa svojom prijateljicom Delfom Ivanić.

- Zašto ste danas tako setni, gospođice Nadežda? Imate puno razloga da uživate u svojoj ličnoj sreći. I uspesima u umetnosti... Treba da budete zadovoljni, da se ponosite - sa smeškom će drugarica.

- Izvinite, Delfo - reče Nadežda - morbidno je saznanje da se Srbi i danas ubijaju između sebe. Zar nam nije dosta tuđe čizme za vratom? Narod u Makedoniji pati, strada, posle ugušene pobune... Vi ste sve videli! Potrebna im je brza pomoć. Srbija je dužna da se nađe ugroženoj braći, da im pruži ruku spasa. A mi, žene da se organizujemo u dobrotvornom društvu.

- To bi bilo humano, Nadežda. U svemu vas podržavam, ali trebaće vam savet, podrška i razumevanje od viših instanci.

- Već sam nešto uradila po tom pitanju. Otac mi pomaže. Konsultovao je i pokrenuo napredne ljude: Branislava Nušića, Jašu Prodanovića, Andreju Nikolića i druge. Svi su saglasni sa mojom namerom, a otac pogotovu.

(Nastaviće se)