Nagrada - Pariz

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
POČETKOM 1909. godine, potpuno se okreće i predaje kolorističkoj formi rada.

Sa prijateljem Brankom Popovićem stiže u Berlin gde zajedno posećuje prvu Matisovu izložbu. Razgledajući dela ovog velikana, našla se licem u lice s platnima vođe fovističkog pokreta.

Rešena da, po svaku cenu, otputuje u Francusku na školovanje, odlučuje se da piše molbu Ministarstvu prosvete da joj ono odobri odsustvo sa nastave i odredi pristojna, materijalna sredstva. Nije naišla na potpuno razumevanje. Dobila je mnogo manje nego što je tražila. Smatrala je da je, kao predvodnica u svemu naprednom, prva imala pravo da se školuje van zemlje o trošku države.

I doći će dan polaska. Nadežda prvo putuje kod prijatelja. Obići će Meštrovića, Jakopiča i Grohara, pa tek onda krenuti za Pariz. Videće vajarska i likovna blaga svojih drugara, pa stići u metropolu, na usavršavanje.

Nadežda stiže u Pariz juna meseca. Srpska slikarka je verovala da će se ovde snaći.

Nalazi vremena za obilazak poznatih izložbi, odlazi na koncerte i sluša muziku, gleda pozorišne predstave... Stiže da uživa u ruskom baletu. Sve ove manifestacije odgovaraju impulsivnom, temperamentu srpske dame. Znala je da se zanosi pariskim ritmom života, nije joj odviše smetala ova kosmopolitska vreva.

Kreće se u društvu slikara Branka Popovića, Vladimira Becića, Miroslava Kraljevića, kojem je pozirala za portret. Tu, u njenom ateljeu je veselo, radosno, jer svraćaju Srbi. Definitivno važnu ulogu za nju imaju oni. Nadeždin ego raste jer ona je punopravni član društva poznatih. Više ne mora da se bori. Sad je zadovoljna, jedino hoće i mora da još više i bolje slika.

Nadežda i Branko Popović, verni prijatelji, saputnici, dolazili su, bili česti posetioci Akademije i Udruženja gde je bilo veoma ugodno i korisno boraviti. Ipak, zrela slikarka se više fokusirala na samostalan rad u svom ateljeu koji joj je Meštrović ustupio.

Pripremala je radove, odabirala ih i uspešno izlagala. Prvo u Jesenjem salonu u Parizu, zatim u Meduliću - u Zagrebu, pa u Rimu. Uspeh je ogroman.

Uvek progresivna, optimista, pokretač ideja, Nadežda Petrović je, ponekad dolazila u loša stanja razmišljanje koja su je povremeno bacala u apatiju. "Ja hoću uspeh preko trnja, a moji najdraži umiru. Mama boluje, ja tugujem. Đake ostavljam, sve zarad izložbi. Kome pomoći? Kako sebe izlečiti od ambicija? Moram odlučiti...

I odlučila je: Nadežda je srećna u razred ušla, uzela dnevnik i smešila se učenicama, sa zanosom im crtala i objašnjavala. One su o njenom radu mnogo znale. Vole je, gledaju, slušaju, pitaju. Dive joj se. A ona?

Maštala je o povratku u Pariz, možda na jesen. Ali u avgustu 1912. godine, umire joj majka Mileva.

I našla je leka svojoj duši: radiće i dalje na svim poslovima, juriti na sve strane, nastojaće da skrene pažnju sa porodičnih briga i poteškoća. Oživeće rad u Likovnoj koloniji.
(Nastaviće se)

KNjIGU "Nadežda Petrović, slikarka, u tri rata bolničarka" Vojislave Latković, možete naručiti kod izdavača "Vesmark" na telefone: 011/176-9631 i 064/14-29-514 i "Beoknjige", tel. 011/22-600-22 i 063/212-612.