Bolničarka s paletom

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
SPOR sa Turskom moraće se rešiti ratom. - Rat Turcima! - reče Nadežda. I 30. septembra 1912. Turska je mobilisala vojsku, a posle nje i balkanske zemlje naoružaše svoje. Demonstranti viču na ulicama - protestuju u srcu Beograda. Crna Gora prva stupa u rat. A 18. oktobra kralj Petar javlja narodu da Srbija kreće u tešku borbenu oluju protiv Turaka. Tako je Prvi balkanski rat otpočeo.

Nadežda, devojka jakog srca, kreće na bojno polje. Potpuno okrenuta odbrani zemlje, svojom doslednošću i ovoga puta daje svetli primer srpskim sestrama. Hoće da pomogne braći. Za spas domovine! Nije htela da radi u pozadini. Hrabra, borbena, preduzimljiva, samosvesna, ide tamo gde je vatra - na bojište. Postala je ratna bolničarka. Srčana, odvažna, sa sanitetskom grupom, u belom mantilu, korača u korak sa vojskom - od ratišta do ratišta.

U oktobru mesecu 1912. godine nalazi se u Raškoj gde živi u neprekidnom jauku ranjenika. Previja rane, radi na bojnom polju. Njen optimizam je neverovatan jer svojima piše da hrabru vojsku ispraćaju na bojno polje da ih otuda ranjene primaju i neguju.

U jednom pismu kući, obaveštava ih o junačkoj borbi oko Novog Pazara. Iz Raške bolnice piše kako su borci bili hrabri pred utvrđenjem Đurđevih stupova. "Njima su", kaže, "pristizali transportima, po grupama od 50 i 70". Rad je bio mnogo težak, naporan. Nada se da će uskoro sa poljskom bolnicom krenuti za Novi Pazar. Hvali se da je, pri prolazu kroz rodno Kraljevo, doživela počasti. Očevi prijatelji i bivši đaci, svečano su dočekali mladu bolničarku Nadeždu.

IZ Prizrena 15. marta 1913. godine šalje svojima jednu fotografiju u belom ogrtaču bolničarke. Fotografisala se pred vojnom bolnicom. Trudila se - piše im - da malo slika i skicira poneki pejzaž i portrete vojnika i oficira.

Iz Ljume se javlja svojima 21. marta "ispred kule Leke Kapetana gde se šeće Roksanda đevojka. Tu sad sedi Nadežda devojka, u šatoru vojnog saniteta". U zatišju, posle borbe, gleda razvaline stare kule koja je tik ispred njih. Ona nikad ne okleva, ne gubi vreme. na konju i pešice krstari po stazama Ljume. Gleda pejzaže: sve pamti, upija, sve hoće. Dive joj se oficiri. Šef saniteta, doktor Žarko Ruvidić se potpisuje na njenim kartama koje šalje sestrama i braći. A ona je tada baš prekrasno uradila dva značajna portreta ovog srpskog oficira.

U maju mesecu, nalaze se u mestu - kraj Vezirovog mosta, gde nesebično, hrabro neguje, kao jedina bolničarka, epidemijom zahvaćenih 80 tifusara. Ona, bez straha za sebe, pomaže nemoćnima, obolelim od ove infektivne, zarazne bolesti. Hoće i da slika. Fotografija zaista postoji, datirana lično njenim rukopisom od 24. maja 1913. Nadežda stoji ispred svog štafelaja i pažljivo crta Vezirov most jedan od njenih poznatih pejzaža iz rata.

Dana 29. maja, Nadežda je stigla na Kosovo. Tada je naslikala fasadu srpske svetinje, raskošnu crkvu Gračanicu.

Došlo je hitno naređenje. Poljska bolnica kreće dalje i stiže u Skoplje. Nešto se važno u Vojnom štabu spremalo. Već sutradan, 30. maja 1913. godine, došlo je do potpisivanja mirovnog ugovora između balkanskih saveznika i Turske. Vojne operacije su naprečac prestale. Rat je završen. Svi su odahnuli, ali zakratko. U vazduhu se još osećao miris baruta.
(Nastaviće se)