Srcem na front

Piše: Vojislava LATKOVIĆ
POČEO je novi, još strašniji okršaj i to srpsko-bugarski, odnosno Drugi balkanski rat. Nadežda nikad ne odustaje. U ognju je sa ranjenicima.

O njoj su sve novine pisale. Pohvaljivana od oficira i boraca: uvek prva, uvek dobra, neizmerno humana.

Kretala se od ratišta do ratišta, sa vojskom: pešice i na konju.

Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: "Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju... moglo je biti da se više nikad ne vidimo...", žalila joj se, ali nije očajavala.

Čim joj je bilo malo bolje, u novembru mesecu, putuje sa sestrom Anđom u Veneciju. Mislile su da će ih ova blaga klima i maestralni vetar povratiti od iscrpljenosti i premorenosti, od posledica rata. Odnekud dobi snagu, krepkost tela - oseti poboljšanje i vrati se u Beograd preporođena.

Nadeždi se tada ostvarila davnašnja želja da ilustruje motiv iz narodnog stvaralaštva. Sa ljubavlju je nacrtala lepu grafiku, na temu iz epske narodne pesme "Boj na Salašu". Odredila je adekvatan naslov "Vino piju tri srpske vojvode".

NOVE 1914. godine, slikarka se radovala da će Božić provesti u krugu porodice. Nadežda je sad stub porodice. A, ipak, je kao gost i sestra koju posebno cene i poštuju. Jer, tako je od njenog detinjstva bilo: najstarija je, ali mezimica. Uvek svečano dočekivana i na put ispraćana. Nekako su sigurni, zadovoljni i srećni kad je Nadežda prisutna. Srcem je štitila svakog: i ranjenike na frontu, i slikare u ateljeima, i sestre i braću u kući. Sa njima su i sestre Ljubica Luković i Milica Mišković sa porodicama. Retka prilika da se, u porodičnoj kući, sretnu i vide se Nadeždom.

I, eto. Nikad se ne zna kad nesreća dolazi. Istog dana oko podneva, Anđa baci krv iz pluća i potpuno bleda, iznemogla, gotovo onesvešćena, ležaše na postelji. Hitno je stigao lekar i kazao da devojka ima jak bronhitis. Preduzeo je lečenje, pokušavao da ih umiri, a znao je da joj više nema spasa. Pet dana je bolovala, jedva disala i preminula mlada 12. januara 1914. godine.

Nadežda je ostala da tuguje za najdražom sestrom koja ih je u crno zavila.

Teško je komunicirala sa prijateljima. Povučena, ucveljena, izbezumljena, zaostajala je u radu Kolonije koji joj je bio iznad svega.

VREME je učinilo svoje. Devojka je znala da se mora pokrenuti, živeti, a ne od tuge umreti.

Kad god je o svetu razmišljala, Nadežda se uvek s ljubavlju, u mislima, vraćala i sećala boravka u Veneciji. Ponovo je u ovaj grad stigla sa mlađim bratom Rastkom. Dani su im brzo prolazili. Ona je pomalo slikala, šetala, kupala se, svemu veselila.

Ipak, sudbina nije htela da se Nadežda dugo zadrži u gradu iz snova.

Na vest o objavi rata Srbiji, posle Sarajevskog atentata, ona doputova u Beograd. Moraće na front da vida ranjenike, pomisli. Čim je stigla kući, prijavila se Vojnoj komandi za ratni raspored. Samo nekoliko izabranih žena je bilo određeno od saniteta pri Vrhovnoj komandi za prvu vojnu službu. Nadežda je dodeljena poljskoj bolnici Dunavske divizije.
(Nastaviće se)

KNJIGU "Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka" Vojislave Latković, možete naručiti kod izdavača VESMARK, tel 011/176-9631 i 064/14 29 514 i BEOKNjIGA, tel. 011/22 600 22 i 063/212 612.