Predah u Skoplju

Piše: Vojislava Latković
STRAŠNA i krvava je druga austrougarska ofanziva. Srpska vojska je morala da se hitno povlači iz Srema i sukobljava s neprijateljskom vojskom u teškoj bici kod Mačkovog Kamena. Nadežda o tim događajima piše 12. septembra 1914. godine: "Draga Zoro, mili Rajo, Jelo, mila deco... mi smo ovde imali za prvih šest dana natčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde četiri dana takav nadolazak ranjenika, oko 4.000, da mi se krv u mozgu poče usiravati"... I dalje saopštava da su gazili preko Ražnja, Milutinovog groba, Miletina brda. Idu preko jaruga, uvala i strmina koje su bile preplavljene ranjenicima. "Zaustavismo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom Kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčene i očajne, borbe za istrebljenje... i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nerava..."

Bolničarka je plakala, uzdisala. Ranjenici su je tešili, hrabrili. Nadežda im je, kroz suze, govorila: "Gospode, zar ne vidite, izginućete svi. Bože, što kazni ovako našu naciju?", ona bi od tuge duboko uzdahnula. Pisala je:

"Kad smo stigli popodne pod Mačkov Kamen, nismo četiri dana ni legli niti mogli šta jesti. Donesoše nam prvo kraljevića Đorđa teško ranjenog, pa zatim jednog po jednog oficira. Stotine vojnika. Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam ovoliko jada i strahota... Ali kad Mačkov Kamen pade, posle sviju napora naših, u ruke Austrijancima, morasmo se povući, a pretila nam je opasnost da nas sve zarobe, posebno zavojište... morali smo oficire sve što pre evakuisati u Pecku - Valjevo... Silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće."

Slikarka je boravila na užasnim mestima velike nesreće. Sakupljala je ranjenike po jarugama, zgražavala se i čudila bezdušnosti Austrije.

Svi ti prizori, nezaboravne muke srpskih junaka, bolničarku ranjivog srca dovodile su do bolesnih stanja. To je prevazilazilo ljudsku snagu, zdrav razum i fizičku izdržljivost ove bolničarke iz poljske bolnice na Miletinu, ispod Mačkovog Kamena. Ubrzo su napustili te predele i krenuli dalje, prema Valjevu.

NA putu evakuacije, poljska bolnica se kreće ka Peckoj kod Valjeva.

U teškom obračunu dve zaraćene armije, srpska vojska je odnela sjajne pobede na planini Ceru i na reci Kolubari.

U zatišju, posle dve uspešne bitke, početkom 1915. godine, Nadežda najzad odahnu, odmori se malo i zaspa čvrstim snom. Bez trzaja i košmara koje je, pre toga, danju i noću doživljavala. Saznala je bila da su njeni u Skoplju, pa razmišljaše da ode da ih vidi. Zamišljaše taj susret kao nešto neobično, dirljivo, veliko.

Za vreme ratnih okršaja, usred zime, porodica Petrović se obrela u Makedoniji. Izbeglice iz Srbije žive kod dobrih prijatelja koji im pružaše kakvo-takvo utočište. Početkom 1915. godine nalaze se u Skoplju.

Rešili su Petrovići da i te godine u Skoplju proslave svoju krsnu slavu Svetog Stefana.

Negde predveče, Nadeždin brat Rastko, kao i obično stajaše na kapiji i u magnovenju spazi jednu žensku priliku, uvijenu u dugački kaput i ogromni vuneni šal. Nema sumnje, bila je to ona koju su predugo čekali. Sa dalekog puta, stigla im je Nadežda. Iz poljske bolnice Pecka - Valjevo. Već proslavljena bolničarka, potrča prema bratu. Zagrljaji, reči dobrodošlice, uzdasi.
(Nastaviće se)