Dama u šinjelu

Piše: Vojislava Latković
U VRHOVNOJ komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora da se hitno povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Ponuđena su joj razna lakša zaposlenja u bolnici u Beogradu, ili u Italiji, u Rimu. Na rukovodećim položajima u stranim misijama i slično.

Rekli su joj prijateljski: "Nadežda, odlučite! Birajte lakšu službu! Vi ste zaslužili pohvale, najveća priznanja, a iznad svega odmor. Birajte, jer vi ste sposobni... možete sve i znate mnogo!"

Ona je, bez dvoumljenja, izabrala da ide na front u svoju poljsku bolnicu u Peckoj kod Valjeva. Došla je na dužnost, prionula na posao u zavojištu. U pauzama, uspeva da se malo odmori i da slika.

Ubrzo je odlučila da ide u Valjevo - u Prvu rezervnu bolnicu da hitno pomogne, jer je buknula epidemija tifusa.

Slikarka, posle napornog dana, izađe na vazduh. Na proplanku ispod krošnje velikog razgranatog, snegovitog drveta spazi jedno poznato lice. Pomisli da sanja ili halucinira. Onako promrzao, u vojničkom šinjelu, skupio se, uvio i sklupčao kao zalutala ovca, umotana u svoje runo. Njen drug, najbolji prijatelj, saputnik iz najlepših dana, kolega - Branko Popović, prvi je prepoznade. I on nju zagledaše sa nevericom, nije bio siguran da je to Nadežda.

NADEŽDA mu priđe. Zagrli ga kao brata. On je dotače, zaneme, videvši je u lošem odelu i ovom teškom, sumornom ambijentu. Na njenim rukama, posebno na dlanovima, bilo je tragova od teškog rada, a sa gornje strane na nežnim rukama i prstima, uočavala se poneka, retka crvena pega. Ni Branko nije slutio da se ova nepobediva, kraljica nevolje, može zateći bez lepe, uredne frizure, elegantne, čiste, bele uniforme i u cipelama koje joj baš ne bi odgovarale najbolje. On iznenada reče:

- Nadežda, sestro, došao sam da te vidim, da te nekako izvučem iz ovih muka i opasnosti. Zaradio sam tifus. Borim se, mislim da mi je sad malo bolje. Možda ću preživeti epidemiju, ukoliko me nije rešila usmrtiti.

- Pobogu, brate Branko, o čemu pričaš? Jesi li i ti inficiran? Ja sam ubeđena da tebi i meni nikad ne sme i ne može da se nešto opasno i strašno dogodi. Nije, valjda, da si zbog mene došao u Valjevo, u ovu bolnicu smrti? Da me tražiš pa da izgubiš glavu? Tu pametnu, najlepšu koju sam često slikala. Uvek si veseo, nasmejan. A sad? Došao ovde kod mene i oboleo. Nije trebalo da rizikuješ.

- Doneo sam ti obećanu flašu šljivovice da ispiraš usta. A ja? Prošao sam, izgleda onaj stadijum groznice, influence, mučnine i povraćanja. A bele vaške me još grickaju. Ne mogu ih se lako osloboditi.

- Ipak ćemo te, Bane, ovde malo zadržati, bar još jedan dan, radi bolje kontrole, radi kakvog-takvog bržeg oporavka. Ko se čuva i... Ostani! Nismo se dugo videli.

Dok su se smejali i pričali, ona zaključi da je njen drug već u dosta dobrom stanju. Nadala se da mu se ova opaka, smrtonosna, kukavička bolest neće povratiti. On joj reče da se i sama pričuva, jer joj primeti neko crvenilo na desnoj strani obraza i kod leve šake. Nije smeo da joj to kaže. Dosta veseo, ali u duši zaplašen, uzbuđen, gledaše je sa strahom i moljaše za oprez.
(Nastaviće se)

KNJIGU "Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka" Vojislave Latković, možete naručiti kod izdavača VESMARK, tel. 011/176-9631 i 064/14 29 514 i BEOKNJIGA, tel. 011/ 22 600 22 i 063/ 212 612.