U kandžama tifusa

Piše: Vojislava Latković
SUTRADAN, posle zbrinjavanja obolelih, ispraćaja mrtvih, umorna bolničarka se nađe s drugom Brankom u restoranu. Sedeli su u maloj prostoriji koja je bila, kao karantin, ne za bolesne, već više za zdrave članove bolničkog osoblja iz sanitetske službe. Branko je gledaše, trudeći se da ona ne opazi strepnju i zabrinutost na njegovom licu. Smejao se stalno: na silu, bez kontrole. Noseći u ruci vuneni džemper bele boje, Nadežda se nasmeja i reče, u šali:

- Nećeš verovati, neka groznica me podilazi po celom telu. Hladno mi je. Osećam da mi se u želucu muči kao da sam gladna. Nešto me čupa, tišti. Verovatno uobražavam. Možda su lažni simptomi, mada smo i mi podložni, pa, bogami i ustrašeni. Jedan je život. Kako da se čuvam? Bila sam u neposrednom kontaktu sa živim i mrtvim tifusarima. Inkubacija može da potraje. Ne daj bože, uvek mislim da mene neće...

- Ne sekiraj me. Ja sam, izgleda, izmakao, a mislim, nećeš ni ti dobiti. Verovatno si prehlađena. Isti su simptomi...

- Dobro, dobro, još ćemo mi drugovati, slikati, pa izlagati. Umetnost nam je na prvom mestu. Ja sam se dosta omela, ali ne žalim. Ne ističem svoje zasluge. To mi je dužnost vojnika u stroju. Nisam jedina žena pri sanitetu, ali sam jedna od ređih pri Vrhovnoj komandi.

- Ja ću morati da krenem. Ti se pričuvaj i piši mi. Ne može mi niko izbrisati one naše šetnje po Italiji... Pa, izložbe - dok je pričao, njegove krupne, lepe oči zasijaše.

Ponovo nališe po čašicu rakije. Sutradan se, kao braća, raziđoše. Jer i on je Nadeždu mnogo voleo i cenio. Gledaše je kao heroja, ženu muškog srca, preozbiljnu, u svemu opreznu, uviđavnu, na mukama izdržljivu. Posebno je, kao kritičar, vrednovao njene najnovije slikarske radove. Branko se smeškao - ispolji vedrinu duha. Ipak je brinuo.

NADEŽDA, na rastanku, pusti suze i pokaza svoju ženstvenost, ljubav koja greje prijatelje.

Izmeri temperaturu. Gorela je u vatri visoke vrućice, imala sve znake opakog virusa koji je potpuno ošamuti. Bolesnicu smestiše u njenu, valjevsku bolnicu, na lečenje od pegavog tifusa.

Probudila se uzbuđena, zadihana, tužna. Kad je ugledala svoje doktore iznad sebe, zapita glavnog, široko se osmehujući:

- Doktore, dragi naš dobrotvore! Vi ste me spasli. Zaista ustajem? Idem na izložbu mojih slika. U Parizu... izlažem...

Zatvorila je oči. Nije se više pomerala. Izdahnula je i otišla tiha i smirena u večnost.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala tužno saopštenje, sledeće sadržine:

"S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće".

KAO ŽIVA
SPOMENIK u bronzi Nadeždi Petrović, izvajao je Ivan Meštrović 1955. godine. Na kompoziciji figure, u skulpturi, sedi u poluprofilu. Na glavi lepo začešljana i uvijena kosa, podignuta pozadi. Levom rukom drži platno, a desnom četkicu kojom slika. Njeno ozbiljno lice i oštri pogled, stvaraju utisak kao da je živa.
Ovo remek-delo Ivana Meštrovića, postavljeno je u njenom rodnom gradu Čačku.
K r a j