Nisam bio izdajnik

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
“KADA bi neki književnik hteo da napiše knjigu o kamufliranju, o lopovima, lažovima i pustolovima, ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego samo da posmatra Dragog Jovanovića. To bi, verovatno, bila najbolja knjiga te vrste.”
Ovo je o tvorcu srpske tajne policije dostavio jedan od njegovih potkazivača. Nalazi se u nemačkom arhivu BDS, dosije J-55. Jer, Dragog su pratili i Nemci, kao i Englezi, komunisti i četnici. I on je pratio sve njih...
Dosije Dragomira Jovanovića, iz arhive UDBA, prvi put necenzurisan, baca potpuno novo svetlo na njegovu ličnost, ali i na čitav period okupacije u Beogradu. Pisati o Dragom Jovanoviću danas, ipak, znači uhvatiti se u koštac s jednim procesom u kojem su tužioci i odbrana zauzimali tako suprotstavljene stavove. Jer, dok je u procesu veka Draži Mihailoviću i drugim neprijateljima novog sistema, Mihailović uvek nazivan “izdajnikom”, kod Dragog Jovanovića je stajalo “krvnik”.
I, on to nije krio.
- Jeste li vi potpisivali streljanja u Beogradu?
- Jesam - kaže Dragi Jovanović, hladnim glasom, objašnjavajući kako je to uradio da neko drugi ne bi potpisao deset puta više streljanja.
Na šest stotina stranica saslušanja u tadašnjoj Ozni, u završnoj reči pred sudom, koja je bila potpuno cenzurisana, Dragi najmanje brani sebe. Kao da traži jedino da se ne predstavlja većim monstrumom nego što stvarno jeste.
Jer, da počnemo njegovu priču negde od kraja...
DRAGI Jovanović napustio je Beograd 5. oktobra 1944. godine. Poslednji. Nedić i njegova vlada otišli su dan ranije. Fascinantnim pamćenjem - zbog kojeg je već u 27. godini skrenuo pažnju na sebe i postao šef Centralne prijavnice Uprave grada (kao danas Resora javne bezbednosti) - on se seća tačno svih stvari koje je poneo iz Beograda.
- Celokupnu ženinu garderobu, 11 pari odela, celokupan veš. Od novca 150 napoleona, sto hiljada dinara, trideset hiljada maraka, dve zlatne tabakere, tri zlatna sata, od kojih jedan kraljev, jedan zlatni lanac, 11 komada pretopljenih zlatnih kašičica... - ređa Dragi Jovanović.
U Beču Jovanović napušta vladu i odlazi u Ifen. Nekoliko meseci pokušava da se domogne Švajcarske, čekajući papire u Bregencu. U tome mu pomaže Sava Stanić, koji se predstavlja kao radnik "Intelidžens servisa". Kada 1. maja francuska vojska ulazi u Bregenc, Jovanović šalje Savu da mu ugovori sastanak s komandantom. I, prvi put nailazi na ubačenog komunistu, Sava stiže s francuskom vojskom i lisicama. Jovanović je prvi put u svom životu uhapšen. Prebacuju ga u Karlsrue, gde ostaje do 12. jula.
U međuvremenu, 13. juna, Jovanović piše jugoslovenskim vlastima moleći ih da ga ne preuzimaju. U pismu dr Nikoliću on to objašnjava ovako:
- Poštovani gospodine Nikoliću, ja Vas molim, da me kao Srbin i čovek razumete, ja sam sebi doneo presudu, koja po mome dobokom uverenju, po strahotama nije nimalo blaža nego što bi bila presuda koju bih imao da čujem u Beogradu. Preklinjem Vas, ispunićete mi doslovno poslednju želju, jer to kao čovek koji je hiljade i hiljade pomogao i spasao za vreme okupacije, zaslužujem. Budite uvereni da izdajnik svoje zemlje nisam bio, to možete svakom da poručite.
PROCES nisam želeo, jer ne bih bio dostojan srpskog imena, ako bih na istom morao da govorim o svemu što je bilo i što je deo naše nacionalne borbe za oslobođenje. O tome će neumrli sud istorije reći svoje, a tada, uveren sam, strasti neće igrati ulogu, taj sud biće pozitivan za moju osobu.”
Dragi daje uputstva Nikoliću da ga sahrane sa slikom žene i kćeri, kao i ikonicom koju ima u tašni. On, istog dana piše i komunističkom potporučniku (ime izbrisano):
"Obraćam Vam se kao Srbinu-Crnogorcu, apelujući na vašu oficirsku čast, da mi oprostite što vam pod ovom najtežim uslovima činim brige... Ja ne mogu da dođem na taj proces i bacim najtežu kletvu na moj narod, jer bih morao, da govorim o teškoj borbi našeg naroda i da možda mnoge krvave rane ozledim iznoseći stvari, koje želim da ponesem sa sobom u grob."
Dragi Jovanović je očigledno želeo da se ubije. Bila su to njegova oproštajna pisma. Nije imao više papira, kaže, ali očigledno ni dovoljno omče da završi sa sobom. Mesec dana kasnije on dolazi u Beograd, ali sada i radi ono što je rekao: “otvara sve rane”...

OSUJEĆEN ATENTAT NA KRALJA
DRAGOMIR - Dragi Jovanović rođen je 27. jula 1902. u Požarevcu, od oca Ljubomira i majke Vilme Drašković. Gimnaziju je završio u Velikom Gradištu, a Pravni fakultet u Beogradu. Njegovo prvo zaposlenje bilo je u Upravi grada Beograda, na mestu policijskog činovnika.
Kroz nekoliko godina za njega će se već svuda znati. Sa 27 godina imenovan je za šefa Centralne prijavnice Uprave grada, što bi danas odgovaralo načelniku uprave Javne bezbednosti. Ali iste godine mladi genijalni policajac pokazuje i svoje drugo lice: njegova karijera biva ugrožena optužbom za proneveru 400.000 dinara. Novac uspeva da vrati pozajmicama od prijatelja, i na iznenađenje mnogih odlazi u Zagreb.
Zastoj u karijeri trajaće, ipak, samo do 1933. godine kada će pred posetu kralja Aleksandra otkriti jednu ustašku grupu koja je spremala atentat. Uspeva da ih likvidira, u akciji gine jedan od službenika, ali se uskoro trijumfalno vraća u Beograd gde postaje najvažniji srpski policajac.
I u vladi Milana Stojadinovića, i kasnije Dragiše Cvetkovića, Dragi Jovanović biće čovek koji kontroliše stvari. Nekoliko dana posle okupacije Nemci zahtevaju da Jovanović preuzme policiju, i pored protivljenja Milana Aćimovića, prvog komesara u okupiranoj Srbiji.
Nemci će ga neprekidno pratiti, Arhiva Gestapo o njemu ima 500 stranica, ali ga se nikad neće odreći. To će uraditi on, 5. oktobra 1944., kada će i konačno pobeći iz Srbije. U Beograd će stići godinu dana kasnije kao najveći zločinac.
(Nastaviće se)