Iz stenogramskih beležaka sa su?enja Dragom Jovanovi?u izba?eni svi delovi koji nisu bili po volji komunista. Radio sam kao državni funkcioner i nisam vodio li?nu borbu, rekao izme?u ostalog optuženi Jovanovi?
Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić KADA su stenogrami sa suđenja Draži Mihailoviću i ostalim “izdajnicima” počeli da se objavljuju, Miloš Minić je priznao - pošto su se videle mnoge nelogičnosti - da je materijal redigovan. Tužilac na procesu veka, ipak, objasnio je da to nije radio Milovan Đilas, kako se kasnije pričalo, već Dojčilo Mitrović, iz Informativne službe, koji je “pravio te sažete verzije zbog velikog broja stranih novinara”.
U dosijeu Dragog Jovanovića, iz Arhive Udbe, “Novosti” prvi put nailaze na kompletne stenogramske beleške. Kurzivom ide tekst koji je izbačen “kao manje bitan”.
Branilac Draže Mihailovića Nikola Đonović: Da li ste vi, optuženi Jovanoviću, mogli saznati kako su Nemci na vrhovima, nemački komandanti, smatrali lično optuženog Dražu Mihailovića i kakvo su mišljenje imali o njemu?
Optuženi: O njemu?
Branilac: Lično o njemu.
Optuženi: Ja nisam nikad razgovarao s vodećim komandantima o Draži Mihailoviću, ali sam razgovarao s Nojbaherom i kad je on govorio o Draži Mihailoviću, govorio je s poštovanjem.
Branilac: Da li je to poštovanje dolazilo s gledišta nemačkih interesa?Optuženi: Ne. Branilac: ...ili s interesa srpskog naroda?Optuženi: Kao srpskog nacionaliste.
Dragi Jovanović je uzaludno čekao svoju završnu reč. Hteo je tu da kaže sve. Da se obrati svima. Ali, ona je “u skraćivanju” bila gotovo kompletno isečena, tako da je “Novosti” objavljuju, eto, posle 60 godina.
- GOSPODINE predsednične, gospodo vrhovne sudije, gospodine državni tužioce, proteklo je punih 14 meseci kako sam u zatvoru. Moji iskazi, dokazni postupak i ispitivanje svedoka, i jedno i drugo po predlogu optužbe, uveren sam da su o mom radu i mojoj ličnosti dali Sudu dovoljno materijala da stekne uverenje o mojoj ličnoj odgovornosti.
Kobnog meseca aprila 1941. kada su Beograd napustili svi oni koji su bili pozvani da sa nama zajedno trpe i pate, jer su naređivali da umremo na kućnom pragu, Beograd je posle onog varvarskog bombardovanja ličio na mrtvu varoš.
Ostvaruje se Nezavisna Država Hrvatska. Pavelić je tražio prvih dana da se ustašama poveri da oni smire Beograd. Po tome se i raspravljalo. Eto, u takvoj psihozi nisam video drugi put nego da žrtvujem sebe i da spasavam šta se spasti moglo, da Beograd ne bude potpuno uništen i Beograđani osuđeni na kolektivnu smrt.
Nisam ja bio izdajnik nego naivan srpski nacionalista kada sam se prihvatio dužnosti da spasem Beograd. To je bio razlog moje saradnje s okupatorom. Ja sam bio protiv Pavelića i njegovih terorističkih bandi, borio sam se onda kada su se mnogi ustručavali. Ja sam izdao naređenje da ubiju svakog ustašu koji pređe Savu. Oni su to znali, nisu se usuđivali prelaziti, jer je nekolicina nastradala.
Moje izdajstvo i ratne zločine konstruiše istraga i optužnica da sam ja nastavljao svoju borbu protiv komunista što se danas želi da predstavi kao borba protiv svog naroda.
I pre rata bio sam državni činovnik i to na položaju s koga sam po zakonu bio pozvan neko vreme, oko tri godine, da rukovodim akcijama protiv tada ilegalne Komunističke partije. Ja sam bio na položaju sa koga sam zakonom bio pozvan da branim postojeći državni poredak od svih koji su hteli da ga ruše, među kojima je bila i Komunistička partija čiji je vrhovni komitet bio prvo u Beču, a zatim u Parizu. Ja sam delao kao državni funkcioner i nisam vodio ličnu borbu.
JA sam isto tako bio uveren da se mnoge stvari moraju izmeniti, ali nisam verovao da je za to potrebna revolucija, jer sam smatrao da našu zemlju 80 odsto sačinjava seljački savez i da nema onih klasnih suprotnosti koje iziskuju revoluciju, jer u Srbiji i radništvo i inteligencija potiču od seljačkog staleža. Ja sam se bojao da će revolucija vratiti tok života za mnogo vremena unazad, ali sam predlagao da se legalizuje rad Komunističke partije. Poznat je, ipak, stav državnih upravljača: borba na svim stranama protiv komunista. I unutra i spolja, zbog čega je naša zemlja bila jedina slovenska zmelja koja do 1940. nije imala diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Da, to je bila tada državna politika.
Smatram da je potrebno da konstatujem da Komunistička partija sada, kao odgovorni upravljač naroda i države, i te kako rigorozno čuva postojeći državni poredak.
Rat je završen 20. aprila. U Sarajevu je potpisana bezuslovna kapitulacija. Komunističko rukovodstvo, bezmalo celo, nalazilo se u Beogradu i okolini. Komunističko vođstvo bilo je tada mirno i neaktivno, kadrovi su bili tu, ali nijedan letak, nijedna parola, ama baš ništa što bi moglo da dovede do intervencije neprijatelja.
Ali posle 22. juna, posle megalomanskog, ludačkog napada Hitlera na Sovjetski Savez, sutuacija se iz osnova menja. Meni je tog dana kao upravniku grada od Nemaca rečeno da će u slučaju makar pokušaja atentata na pripadnike nemačke vojne sile, sabotaže ili nereda, beskompromisno zavesti red i mir. Šta je to značilo bilo je svima jasno. Smatrao sam da treba učiniti sve da Beograd i Beograđani izbegnu žrtve, jer je srpski narod desetkovan tamo gde su ustaše krvavi pir pirovale. Međutim, Komunistička partija odmah preko kadrova počinje s manjim akcijama i počinju teroristički akti. Osećalo se u Beogradu da se može desiti ono najstrašnije...
PAROLE KOMUNISTA
PRVI čovek srpske policije govori na sudu i dva razloga zašto srpski narod nije prihvatio parole koje je bacila komunistička partija. Oba su isečena iz stenograma:
1. On se bojao posledica preuranjenih akcija, jer je imao teško iskustvo i uspomene u vidu kosturnica minulih ratova. U početku komunističke akcije i krvavih zločina odmazde Nemaca narod je mislio - nastavi li se tako ovo prolivanje srpske krvi zemlja će proći kao što je prošlo nekoliko stotina pravoslavnih u Hrvatskoj. Zašto bi Nemci i Bugari koji su činili zločine od 1915. do 1918. bili ovog puta čovečniji prema nama od Pavelićevih ustaša s kojima smo 23 godine živeli u istoj kući.
2. Srpski narod verovao je u kralja. Kao nada za spas širio se nacionalni pokret na čijem je čelu stajao Draža Mihailović koga je kralj iz izbeglištva imenovao za armijskog generala, ministra vojske i vrhovnog komandanta u zemlji. Imenovani su komadanti i vojvode i stvarale su se četničke jedinice. To je sve, gospodo sudije, bilo nešto pred čim su zadrhtala srca s obzirom na to da su i legende o hrabrosti četnika u borbama za slobodu od 1912. do 1918. živele kao epopeja u uspomenama. Oni su ukazivali da su komunizam i partizanstvo najveći neprijatelji našeg naroda i pozivali su da sačekamo momenat kada oni budu pozvali u borbu za slobodu. Taj poziv, nažalost, nikad nije došao. (Nastaviće se)
U dosijeu Dragog Jovanovića, iz Arhive Udbe, “Novosti” prvi put nailaze na kompletne stenogramske beleške. Kurzivom ide tekst koji je izbačen “kao manje bitan”.
Branilac Draže Mihailovića Nikola Đonović: Da li ste vi, optuženi Jovanoviću, mogli saznati kako su Nemci na vrhovima, nemački komandanti, smatrali lično optuženog Dražu Mihailovića i kakvo su mišljenje imali o njemu?
Optuženi: O njemu?
Branilac: Lično o njemu.
Optuženi: Ja nisam nikad razgovarao s vodećim komandantima o Draži Mihailoviću, ali sam razgovarao s Nojbaherom i kad je on govorio o Draži Mihailoviću, govorio je s poštovanjem.
Branilac: Da li je to poštovanje dolazilo s gledišta nemačkih interesa?Optuženi: Ne. Branilac: ...ili s interesa srpskog naroda?Optuženi: Kao srpskog nacionaliste.
Dragi Jovanović je uzaludno čekao svoju završnu reč. Hteo je tu da kaže sve. Da se obrati svima. Ali, ona je “u skraćivanju” bila gotovo kompletno isečena, tako da je “Novosti” objavljuju, eto, posle 60 godina.
- GOSPODINE predsednične, gospodo vrhovne sudije, gospodine državni tužioce, proteklo je punih 14 meseci kako sam u zatvoru. Moji iskazi, dokazni postupak i ispitivanje svedoka, i jedno i drugo po predlogu optužbe, uveren sam da su o mom radu i mojoj ličnosti dali Sudu dovoljno materijala da stekne uverenje o mojoj ličnoj odgovornosti.
Kobnog meseca aprila 1941. kada su Beograd napustili svi oni koji su bili pozvani da sa nama zajedno trpe i pate, jer su naređivali da umremo na kućnom pragu, Beograd je posle onog varvarskog bombardovanja ličio na mrtvu varoš.
Ostvaruje se Nezavisna Država Hrvatska. Pavelić je tražio prvih dana da se ustašama poveri da oni smire Beograd. Po tome se i raspravljalo. Eto, u takvoj psihozi nisam video drugi put nego da žrtvujem sebe i da spasavam šta se spasti moglo, da Beograd ne bude potpuno uništen i Beograđani osuđeni na kolektivnu smrt.
Nisam ja bio izdajnik nego naivan srpski nacionalista kada sam se prihvatio dužnosti da spasem Beograd. To je bio razlog moje saradnje s okupatorom. Ja sam bio protiv Pavelića i njegovih terorističkih bandi, borio sam se onda kada su se mnogi ustručavali. Ja sam izdao naređenje da ubiju svakog ustašu koji pređe Savu. Oni su to znali, nisu se usuđivali prelaziti, jer je nekolicina nastradala.
Moje izdajstvo i ratne zločine konstruiše istraga i optužnica da sam ja nastavljao svoju borbu protiv komunista što se danas želi da predstavi kao borba protiv svog naroda.
I pre rata bio sam državni činovnik i to na položaju s koga sam po zakonu bio pozvan neko vreme, oko tri godine, da rukovodim akcijama protiv tada ilegalne Komunističke partije. Ja sam bio na položaju sa koga sam zakonom bio pozvan da branim postojeći državni poredak od svih koji su hteli da ga ruše, među kojima je bila i Komunistička partija čiji je vrhovni komitet bio prvo u Beču, a zatim u Parizu. Ja sam delao kao državni funkcioner i nisam vodio ličnu borbu.
JA sam isto tako bio uveren da se mnoge stvari moraju izmeniti, ali nisam verovao da je za to potrebna revolucija, jer sam smatrao da našu zemlju 80 odsto sačinjava seljački savez i da nema onih klasnih suprotnosti koje iziskuju revoluciju, jer u Srbiji i radništvo i inteligencija potiču od seljačkog staleža. Ja sam se bojao da će revolucija vratiti tok života za mnogo vremena unazad, ali sam predlagao da se legalizuje rad Komunističke partije. Poznat je, ipak, stav državnih upravljača: borba na svim stranama protiv komunista. I unutra i spolja, zbog čega je naša zemlja bila jedina slovenska zmelja koja do 1940. nije imala diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Da, to je bila tada državna politika.
Smatram da je potrebno da konstatujem da Komunistička partija sada, kao odgovorni upravljač naroda i države, i te kako rigorozno čuva postojeći državni poredak.
Rat je završen 20. aprila. U Sarajevu je potpisana bezuslovna kapitulacija. Komunističko rukovodstvo, bezmalo celo, nalazilo se u Beogradu i okolini. Komunističko vođstvo bilo je tada mirno i neaktivno, kadrovi su bili tu, ali nijedan letak, nijedna parola, ama baš ništa što bi moglo da dovede do intervencije neprijatelja.
Ali posle 22. juna, posle megalomanskog, ludačkog napada Hitlera na Sovjetski Savez, sutuacija se iz osnova menja. Meni je tog dana kao upravniku grada od Nemaca rečeno da će u slučaju makar pokušaja atentata na pripadnike nemačke vojne sile, sabotaže ili nereda, beskompromisno zavesti red i mir. Šta je to značilo bilo je svima jasno. Smatrao sam da treba učiniti sve da Beograd i Beograđani izbegnu žrtve, jer je srpski narod desetkovan tamo gde su ustaše krvavi pir pirovale. Međutim, Komunistička partija odmah preko kadrova počinje s manjim akcijama i počinju teroristički akti. Osećalo se u Beogradu da se može desiti ono najstrašnije...
PAROLE KOMUNISTA
PRVI čovek srpske policije govori na sudu i dva razloga zašto srpski narod nije prihvatio parole koje je bacila komunistička partija. Oba su isečena iz stenograma:
1. On se bojao posledica preuranjenih akcija, jer je imao teško iskustvo i uspomene u vidu kosturnica minulih ratova. U početku komunističke akcije i krvavih zločina odmazde Nemaca narod je mislio - nastavi li se tako ovo prolivanje srpske krvi zemlja će proći kao što je prošlo nekoliko stotina pravoslavnih u Hrvatskoj. Zašto bi Nemci i Bugari koji su činili zločine od 1915. do 1918. bili ovog puta čovečniji prema nama od Pavelićevih ustaša s kojima smo 23 godine živeli u istoj kući.
2. Srpski narod verovao je u kralja. Kao nada za spas širio se nacionalni pokret na čijem je čelu stajao Draža Mihailović koga je kralj iz izbeglištva imenovao za armijskog generala, ministra vojske i vrhovnog komandanta u zemlji. Imenovani su komadanti i vojvode i stvarale su se četničke jedinice. To je sve, gospodo sudije, bilo nešto pred čim su zadrhtala srca s obzirom na to da su i legende o hrabrosti četnika u borbama za slobodu od 1912. do 1918. živele kao epopeja u uspomenama. Oni su ukazivali da su komunizam i partizanstvo najveći neprijatelji našeg naroda i pozivali su da sačekamo momenat kada oni budu pozvali u borbu za slobodu. Taj poziv, nažalost, nikad nije došao. (Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
KATASTROFA ZA BOSTON! DŽejson Tejtum doživeo najtežu moguću povredu u svetu sporta
Košarkaši Bostona gube u plej-of seriji od Njujork Niksa sa 3:1, međutim to im je sada manji problem, jer se njihov najbolji igrač katastrofalno povredio.
13. 05. 2025. u 23:06
TRAMP SE OGLASIO O PREGOVORIMA U ISTANBULU: U Tursku putuje i Rubio - Očekujem solidne rezultate od razgovora Rusije i Ukrajine
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je da će američki državni sekretar Marko Rubio i drugi predstavnici SAD otputovati u Istanbul na pregovore o Ukrajini.
13. 05. 2025. u 23:02
"SRAMOTNE AKCIJE NETANJAHUA U GAZI" Makron: Treba preispitati odnos EU i Izraela
FRANCUSKI predsednik Emanuel Makron danas je ocenio da su postupci vlade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua kada je u pitanju humanitarna situacija u Pojasu Gaze ''neprihvatljivi'' i ''sramotni'', dodavši da se ne protivi preispitivanju odnosa EU i Izraela.
13. 05. 2025. u 23:00
MOSKVA SAOPŠTILA: Glavni vinovnik tragedije aviona MH 17 je kijevski režim
RUSIJA neće priznati nelegitimnu odluku Saveta Međunarodne organizacije civilne avijacije o tome da je Moskva odgovorna za pad aviona "boing 777" "Malezija erlajns".
13. 05. 2025. u 23:00
"PRIMIO NAS JE USRED NJIVE, PRIČAO JE O REVOLUCIJI..." Najveći srpski putnik imao je priliku da upozna Hozea Muhika
BIVŠI predsednik Urugvaja Hose Muhika danas je preminuo. Viktor Lazić, književnik, advokat i jedan je od najvećih srpskih putnika imao je priliku i čast da ga upozna.
13. 05. 2025. u 22:50
